Tanja Petrović, lingvista i antropolog u Naučnoistraživačkom centru Slovenačke akademije nauka u Ljubljani, u intervjuu za list Danas, od 26. aprila 2016. godine, konstatuje da se ideologija standardnog srpskog jezika temelji na „privilegovanju određenih dijalekata i isključivanju drugih“, čime se onda nametnulo ubeđenje „da se u Valjevu ili Užicu govori čisto i pravilno“, dok se govor Nišlija, Vranjanaca i ostalih „južnjaka“ doživljava kao „karikatura i groteska“, a da pritom niko ne kaže govornicima južnjačkih dijalekata „da je upravo taj njihov jezik jedino što je važno, da je sam po sebi legitiman, funkcionalan, bogat, zanimljiv“, i da „treba da ga govore sa uživanjem i bez stida“.
Uvažena naučnica sa žaljenjem konstatuje da je postalo „nemoguće i zamisliti književno delo na današnjem južnjačkom dijalektu koje bi postalo deo nacionalnog književnog kanona“, dok su upravo neka književna dela visoke estetske vrednosti, poput ona Bore Stankovića i Stevana Sremca, nastala na govorima Juga.
Očito inspirisan nadasve zanimljivim intervjuom slovenačke lingvistkinje, Branimir Stanković, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu, u tekstu „Nestandardni dijalekti i jezička diskriminacija (Danas, 5. maj 2016), oglašava se stavom da je „došlo vreme da se diskriminacija koja je prisutna prema tzv. nestandardnim narečjima srpskog jezika okonča“, te da u pravno-formalnom smislu treba omogućiti, na primer, malim Piroćancima da započnu svoje obrazovanje na jeziku „na majću si i tatka“, da se, drugi primer, napravi leskovački bukvar s lokalnim leksičkim pojmovima, pri čemu se autor poziva na iskustvo Norveške u kojoj je jedna takva strategija jezičke politike pravno utemeljena, a kojom se „od nastavnika zahteva da koriste lokalni dijalekat učenika“, i podseća nas da je i „živi govor Tršića s početka 19. veka u očima kulturne javnosti bio ništa drugo do pokvaren jezik svinjara i govedara“, a da je Vuk Karadžić uspeo da izvede jezičku reformu uz sva opiranja tadašnje učene gospode koja su branila slavenski jezik.
Iz oba prethodno pomenuta teksta nedostaju odgovori na pitanja koja nam se nameću: da li nam uopšte treba jezički standard ili svaka regija i svaka lokalna sredina može i treba da koristi dijalekat u javnoj sferi (obrazovanje, mediji, sudstvo); da li nam treba novi jezički standard, umesto već nametnutog govora valjevskog i užičkog kraja, čiji su onda žitelji privilegovani time da od rođenja govore „pravilno“, za razliku od „nesrećnog“ Vranjanca, ili jednog Nišlije koji, prema Pavlu Iviću, „nikada ne može u potpunosti naučiti standardni srpski jezik“ (očito pogrešnoj opasci, jer, za razliku od uvaženog lingviste, poznajem Nišlije koji govore besprekorno standardnim jezikom), a na šta reaguje i Tanja Petrović protivargumentom da onda u tom slučaju „nešto debelo nije u redu ne sa Nišlijom, nego sa standardom“.
Ako nam ne treba jezički standard, i ako je poželjno da svi govorimo zavičajno, na šta bi onda ličile dnevne novine, TV vesti, nastava na fakultetima, naučne konferencije, osim na komunikacijski haos u kojem se sporazumevamo s teškoćama ili se uopšte uzajamno ne razumemo? Uređeno društvo počiva na konvencijama, prema tome i na jezičkim. Druga je stvar da li treba da preispitamo važeću jezičku konvenciju zvanu srpski standardni jezik. U pravu je naučnica Tanja Petrović kada kritikuje to što se normiranje jezika u Srbiji danas odvija „isključivo od sveznajuće elite prema govornicima“ i što se „ne uzima u obzir društvena realnost“. Četvoroakcenatski sistem je praksa očito već oborila, a Javni servis s lektorski uvežbanim čitanjem vesti u kojima se akcenatski naglasak pomera prema početku reči vodi do groteske, pa makar tako bilo ispravno. Lingvista Vlado Đukanović je upravo na RTS-u jednom izjavio „nisam blesav da govorim tako“, misleći na neka pravilna akcentovanja reči, a koja odumiru u jezičkoj praksi. Neka i jezički standard bude i upotreba četiri padeža. Ukoliko to prevagne u praksi i naučno se nametne. Ali, šta ako obaramo jedan standard, a drugi ne uspostavimo? Ili hoćemo paralelni jezički standard?
Iz intervjua koji je dala Tanja Petrović samo se donekle nazire takav stav, dok se u tekstu Branimira Stankovića eksplicitno to i zagovara: da se dovede u pitanje važeći standard kao jedini zvanični i dozvoljeni, i da se lokalni govori afirmišu kao paralelni standardi kojim bi se njihovi izvorni govornici služili u obrazovanju i u drugim sferama javnog života. Kao što imamo izvrnutu pedagogiju koja danas vlada, a prema kojoj, kako zaključuje psihoterapeut Zoran Milivojević, gradimo „mit o srećnom detetu“ i podstičemo odsustvo samokontrole, a demokratiju shvatamo kao pravo da svako čini šta mu je volja, tako i govornu praksu shvatamo kao upotrebu jezika po svom nahođenju.
Nije važeći jezički standard odgovoran što se ne pišu velika književna dela na južnjačkom dijalektu, već što izgleda danas nemamo jednog Boru Stankovića. Nije li filmska adaptacija Zone Zamfirove Zdravka Šotre (2002) prava himna južnjačkom dijalektu?Ali, treba li tim jezikom da govori profesor koji u amfiteatru drži predavanje, novinar koji čita vesti na televiziji, sudija koji potpisuje presudu? Za sada ne, a ako se nametne kao jezički standard, onda će Vranjanci i Nišlije rođenjem i prirodno govoriti „pravilno“, a na Užičanima i Valjevcima biće da svoj „iskvareni“ govor popravljaju. Dobro je satirično uzvratio novinar Božidar Andrejić, u tekstu „Kako su mi se tetće sramile odi men“ (Danas, 6. maj 2016), koji, priznajem, s velikim teškoćama razumem, i to samo kad ga čitam vrlo sporo i posle ponovljenog čitanja (ili možda samo umišljam da mu smisao razumem), a koji navodi na sledeći zaključak: kao što se ne može sprečiti da lokalni govori i dijalekti utiču na dalji razvoj književnog standarda, tako se ne može sprečiti ni da književni standard utiče na život lokalnih govora.
Autor je filolog romanista, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
