Problem Dana državnosti

Deluje kao istinsko praznovanje, ali nažalost daleko je od stvarnosti. Razloga zašto je tako ima nekoliko.

Dok su starije generacije slavile 29. novembar, danas se „slavi“ 15. februar, odnosno Sretenje, kao reperna tačka državotvornosti Srbije. Međutim, u pozadini praznovanja stoji sve, samo ne državotvornost, jer Srbija teško da ima kontinuitet državnih institucija. Na dan 15. februara 1804. godine Karađorđe je podigao Prvi srpski ustanak, a trideset jednu godinu kasnije u Kragujevcu je donesen prvi moderni Ustav (kneževine) Srbije koji je napisao Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša Obrenovića. Dok razlog za slavljenje Prvog srpskog ustanka realno postoji, apsurd je slaviti donošenje ustava, koji nikada nije zaživeo i koji je ukinut na zadovoljstvo Miloša Obrenovića i inostranog faktora. Ni tada, a ni sada Srbija nema konkretan moderan ustav u praksi. Jedina razlika je u tome što se u Miloševoj Srbiji našao neko ko je napisao progresivan ustav, a danas čak ni to nemamo. Stoga, praznovanje Sretenjskog ustava ima „muzejski“ značaj i ništa više od toga.

Kapacitet da se neki događaj obeležava kao praznik državnosti zavisi od spremnost najvećeg broja ljudi da prihvati određeni datum kao svoj i da se poistoveti sa posledicama konkretnog događaja. Ustav iz 1835. godine jeste bio moderan, ali posledice te modernosti nisu nikada zaživele u praksi. Zbog toga je 29. novembar u sećanjima i dalje snažan, jer su posledice političkih dogovora iz Jajca 1943. godine bile očigledne. Legitimitet za donošenje odluka je postojao u narodu, jer su ideje revolucije bile emancipatorskog karaktera.

Druga stvar koja se odnosi na obeležavanje Dana državnosti tiče se uklapanja u postojeći i dugovečniji sistem praznika, najčešće religijskog karaktera. To preplitanje svetog i svetovnog može biti od koristi, ali ne u smislu narušavanja sekularnih principa države. Ovaj princip važi samo u slučaju uklapanja u kolotečinu praznične atmosfere i tu je 29. novembar veoma dobro „upakovan“ kao uvertira za sve ono što sledi pred kraj godine i početak sledeće. Rusija, koja se često uzima kao pandan Srbiji po pitanju konfuzije državnih praznika, uspešno tempira ceremonije slaveći 4. novembar kao dan nacionalnog jedinstva u borbi protiv Poljaka 1612. godine, da bi tri dana kasnije slavila dan Oktobarske revolucije. Međutim, Rusija je ipak mnogo ozbiljnija država i ne pokušava da omalovažava crvenu pobedu, jer zna koju je cenu platio narod, za koje vrednosti se borio i koje tekovine ostvario. Kako se u Srbiji ne slavi ni Dan pobede i kako se nazivi ulica oslobodilaca menjaju na sraman način, jasno je da je svako poređenje sa Rusijom neumesno.

Bitan je i širi kontekst, a tiče se godišnjih doba. Februar nije baš najsrećniji mesec kada su u pitanju proslave, zato što dolazi posle drugih prazničnih euforija u kojima se stanovništvo prilično „potroši“. Naruku ne ide ni činjenica da je to pozna zima, za razliku od leta ili jeseni kada sve zri i kada se proslavlja, koliko-toliko, uspešno završena godina.

Na kraju, sve proizilazi iz zaokružene nacionalne politike koja ovde upadljivo nedostaje. Nepostojanje državnih granica i institucija sistema stvara haos i nesigurnost, što sve vodi ka improvizaciji funkcionalnosti, odnosno dovijanju. Tamo gde se svako dovija na svoj način jasno je da ne postoji kolektivni identitet. Prema tome, Srbija će čekati još neko vreme zaokruživanje svoje državnosti i čini se da će tada „državni praznik broj jedan“ biti mnogi mlađi nego što je sada. Jedna Nemačka ove godine slavi „tek“ svoju dvadeset drugu godinu.

Autor je sociolog