Tražio sam pravdu tamo gde je nema: Andrej Tanko za Danas o ljudima i sećanjima

Ne volim da vrtim „film svog života“, mislim da je to kontraproduktivno, ali je naravno i neizbežno. Posledično, začudio sam se kako i dalje hodam po gradu kao i pre godinu ili dve, i kako nemam osećaj da se nešto promenilo, jer zapravo i nije, ali sam sada „poznat“. To je činjenica.

***
Navikneš se na česte kontakte sa nepoznatim ljudima. Trudiš se da budeš fin sa svima. To je drugačije nego ranije. Ali nema neke metamorfoze, nečega što bi mi dalo snagu ili znanje – „kako sad, šta sa ovime“. To ne znam. Ali gledanje u svoju prošlost sigurno mi neće dati odgovore.

***

Što se tiče istorije, srpske kao i svetske – to je druga priča. Obožavam istoriju, srpsku i svetsku, i čvrsto verujem da smo osuđeni da ponavljamo greške ako ne umemo da ih prepoznamo. Od kada smo se oslobodili od Turaka, krojili smo sami svoju sudbinu – bilo na naše dobro ili zlo, kao što je često bilo.

***
Naravno da ne otpisujem ulogu stranih faktora, i samo ću, da me neki čitalac ne bi proglasio neznalicom, pomenuti da je MI6 organizovao dvadesetsedmomartovski puč, što je potom imalo nesagledive posledice.

***
Ali, ako je strani faktor jedini kriv za sve loše što nam se dešavalo, to znači da nema šanse da nam bude bolje ako se nekom, tamo negde ne ćefne. Ja u to ne verujem, štaviše odbijam i da razmotrim to kao mogućnost. Ne zato što sam nedokazan i ne razumem kako svet funkcioniše, već što imam tri razloga od kojih je jedan ličan i tiče se optimizma i vrednosti vere i nade za blagostanje jedne osobe…

***
Drugi je razlog činjenica da narod koji je preživeo prvi svetski rat, očigledno ima kapacitet da deluje i odlučuje o svojoj sudbini, i da uz enormne ljudske i materijalne žrtve, ipak izađe kao pobednik.

***
Treći razlog je verovatno najtmurniji: verujem da je izbegavanje odgovornosti endemski problem protiv kojeg se studentski pokret u suštini bori. Najlakše je reći „ja nisam za to nadležan“, ili „neko iznad mene je tako odlučio, ne mogu ja tu ništa“, i ako sa istom takvom lakoćom odbacujemo svoju odgovornost za istorijske nedaće, onda ne možemo razumno očekivati ni da se vlast ponaša odgovornije. NJegoš kada je rekao da je čojstvo važnije od junaštva – verujem da je mislio upravo na to.

***

Čovek je onaj koji se prihvati posla, preuzme breme iznemogloga, oprosti i zaboravi uvredu. Junak, to je ratnik koji spasava narod od ropstva i propasti – ali junak, to je neko tamo, neko drugi – ukratko, odbijanje odgovornosti je dovelo neodgovornu vlast. Vlast kojoj odgovara da svako misli da ne može ništa promeniti.

***
I ne samo to, nego da zna da nema prava da išta promeni. I ne samo to, nego da zna i da nema prava ni da MISLI da bi TREBALO da može nešto da promeni, jer bolji, pametniji, bogatiji od nas su nešto već odlučili, i najbitnije od svega – oni čak i nisu tu, nego upravljaju našim životima iz nekog Vašingtona, Londona, Vatikana, Ziona, Marsa… Što dalje i mističnije, to bolje po neodgovornu oholu pljačkašku vlast.

***
Kada sam krenuo u osnovnu školu, bio je period tranzicije. Osećala se nesigurnost i to je uticalo na mene kao i na mnoge druge. Bio sam štedljiv kao dete do te mere da sam bio sebičan. Ne znam zasigurno odakle je potekla ova nesigurnost u materijalno stanje, jer se ne sećam da mi je ikada falilo bilo čega, ali sam se trudio da tražim što manje.

***
Mislim da deca osećaju šta se dešava čak i kada ih štitimo od realnosti, i da izbegavanje bilo koje teme može dovesti do toga da dete razvije neku katastrofičnu sliku i strah od toga o čemu se ne razgovara.

***

U Pančevu mog detinjstva je bilo mnogo grafita, vazduh je redovno smrdeo (ne znam da li se to popravilo ili je moj dečji nos prosto bio osetljiviji), ali je bilo i živo. Sećam se mnogih šljaštećih lokala za koje pretpostavljam da su bile kafane ili druge vrste ugostiteljskih objekata, koji sada stoje prazni i zapušteni.
***

Shvatio sam da imam dar za fiziku između druge i treće godine gimnazije. Pre toga me škola nije mnogo interesovala, premda sam uvek bio dobar đak – vukovac. Želeo sam da budem glumac, ili pisac, i učestvovao sam u dramskoj sekciji gimnazije. A onda me je nauka povukla, inspirisala… osetio sam da je i fizika zapravo izuzetno kreativno polje kao i pisanje, muzika ili gluma.

***

Povrh svega, fizika mi je zaista išla od ruke, pa sam već posle sedam, osam meseci ozbiljnog rada uzeo nagradu na državnom takmičenju – što je uspeh o kakvom nisam sanjao u društvenim naukama. Od tada sam „postao“ prirodnjak, ali i dalje čitam i pišem, i cenim humanističke nauke i umetnosti. Nauka govori šta možemo, a umetnost pokazuje šta treba da radimo.

***
Ne bih nazvao sebe odličnim studentom. Radio sam, želeo da pomognem porodici, ali najviše iz osećaja lične teskobe, sramote što na studijama nisam uspešan kao što sam mislio da ću biti.

***
Nisam bio društveno aktivan, niti sam, iskreno, imao poverenja u srpsko društvo. Ono što jesam – jesam principijelan. Verujem u slobodu govora, mišljenja, okupljanja, udruživanja. Verujem da je različitost mišljenja dobra stvar – pod uslovom da postoji javni prostor u kome je moguće bezbedno ostvarivati navedene slobode – jer ako se varamo, kada nismo u pravu, a to ne znamo – ne znamo ni kako je uopšte moguće da nismo u pravu? Zato ne volim političku scenu na kojoj ljudi koji imaju različite stavove jedni druge tretiraju kao neprijatelje.

***

Ja se ponekad posvađam oko politike sa nekim prijateljem, ali mi nismo neprijatelji, već imamo drugačije viđenje – mi smo politički protivnici. Odsustvo svesti da su to dve različite stvari mi je zgadilo javnu scenu, na kojoj se ljudi bore za moć, za fotelju.

***

Opozicija je izgledala zauzeta svađanjem oko mrvica, kao hijene i lisice nakon što lavovi pojedu najbolje delove antilope. To ne može biti samo krivica medija. To je posledica gordosti, greha nad gresima, koji će, nadam se, jednog dana srušiti i ovu tiransku strukturu.

***

Želeo sam, kao što i sada želim, da mogu da obezbedim materijalno blagostanje svojoj porodici. Zasluženo, kroz svoj rad. Želim takođe da, ako mogu, pomognem čovečanstvu i svet ostavim boljim nego što sam ga zatekao.

***

Na samom početku protesta osetio sam nešto što nikada ranije nisam video. Energija je bila drugačija, studenti su shvatili lično napad na kolege sa FDU, i to je dovelo do lavine. Odlučili smo da protestujemo, da podržimo zahteve drugih fakulteta i da stupimo u blokadu. Osećala se doza nepoverljivosti isprva.

***
Mislim da profesori uopšte nisu bili svesni šta će se desiti, i bilo je nekoliko iskrenih i teških razgovora sa njima sve dok nije postalo očigledno da je ceo univerzitet odgovorio na poziv o blokadi, i da nema priče o nastavi i ispitima dok nam bezbednost zavisi od političke podobnosti.

***

Nismo bili naivni, svi su znali da je strahovlada režima to protiv čega ustajemo, ali su zahtevi bili način da se ujedini studentsko telo. Niko nije želeo da ulazi u politiku, što zbog straha, što zbog gađenja, i to je normalno. Normalno je da protestuješ kad nešto nije normalno. Ćutati i trpeti kao slobodan čovek, to nije normalno.

***
Delovanje kroz plenume je po mom mišljenju jedini logični ishod želje za demokratskim izjašnjavanjem, uz informisano donošenje odluka. Plenum u mnogome liči na parlament. Konfuzija je prirodna stvar kada učestvuješ u nečemu bez presedana, ali ubrzo je to postalo veoma dobro organizovana institucija, zahvaljujući energiji i marljivosti kolega koji su smislili i argumentovali pravilnik, iliti poslovnik studentskog plenuma.

***
Prva nedelja je bila puna neverice, čak i nepoverenja. Nakon što je postalo očigledno da je ogromna većina studenata donela tešku odluku, i da je spremna da snosi posledice, ma kakve one bile, led se otopio. Naučni rad je nastavljen kao i ranije, a nastava je obustavljena uz organizovanje fizičkih blokada.

***
Plenum unutar fakulteta, mesto gde svi „pričamo istim jezikom“, pokazao se kao neverovatno efektivan način za donošenje odluka i delegiranje odgovornosti. Dobri organizatori su mogli da organizuju, umetničke duše da prave transparente, i ubrzo je svako ko je želeo našao nišu u kojoj može najbolje da doprinese. Ja sam bio među onima zaduženim za bezbednost.

***
Trudio sam se da uvek budem „tu negde“. Mislim da je prava brutalnost počela upravo 12. avgusta 2025. iako je bilo i ranije primera protivpravne upotrebe sile i zloupotrebe tužilaštva. Tog dana se nešto prelomilo što je izazvalo talas protesta, zbog čega sam i ja uhapšen. Zašto je to bilo neophodno ne znam, ali verujem da autoritarni režim ne može da odoli da ne demonstrira silu nad nevinima.

***
Shvatio sam svoju ulogu „bezbednjaka“ onako kako sam naučio iz filmova Klinta Istvuda – misija mi je bila da zaštitim i služim, i da budem bedem koji upija bilo koju destruktivnu agresiju upućenu mojim kolegama. Da sam osećao strah u momentu kada se ta agresija, otelotvorena u Tom Čoveku potpuno fokusirala na mene – jesam, ali to je ono što sam „tražio“. Dobrovoljno sam se prijavio za tu ulogu.

***
U tom trenutku, razmišljao sam samo da ne smem da ustuknem, niti da se raspravljam, jer smo tu da tišinom obeležimo sećanje. Jedino što sam zasigurno znao je da neću zadati prvi udarac. A bio sam spreman da ga primim. Nisam bio smiren – bio sam pomiren sa onime što sledi i ne znajući šta je to.

***

Mislim da je postupak protiv mene knjiški primer zloupotrebe zakona i institucija u političke svrhe. Ne mogu da kažem da li je naređenje došlo „s vrha“ ili je neko odlučio da bude proaktivan ne bi li napredovao/la, ali činjenice ukazuju na to.

***
Nema poente otkrivati šta mi je bilo u glavi dok sam prskao policijski kordon. Uradio sam to i stojim iza toga, i to je bitno. Okolnosti pod kojima je taj protest građana bio isprovociran – divljanje na vodenom skuteru i napad okarakterisan kao pokušaj ubistva dece u kajacima i njihovog trenera – u kombinaciji sa policijskom brutalnošću 12. avgusta 2025. bile su mi inspiracija.

***
Jer poruka nije bila romantična, niti je tako shvaćena. Moram ipak da napomenem da policija u mnogim državama nije institucija najvišeg integriteta, i da zato postoje tužilaštva i sudovi… Da pregledaju slučaj i odbace ono što nema smisla goniti jer su dokazi nedovoljni, što nije krivično delo, itd… Moje razočaranje u pravosudni sistem je stoga iskonsko. Sloboda je sloboda, i kad je nemaš to je za svakoga najstrašnija stvar .

***
Zatvorski uslovi su nešto što ne bih preporučio nikome. Sa druge strane, shvatio sam da je i zatvor za ljude, a kućni pritvor je nešto bitno drugačije. Dok sam ležao na zatvorskom krevetu, bez pertli, bez telefona, u ćeliji golih zidova, sa dve prostirke, jednom bušnom i drugom isprljanom nečime što izgleda kao krv – uprkos svemu, osećao sam se kao čovek sa misijom.

***
Da preživim, da ne poludim, da ne pokleknem, da dostojanstvom pobedim varvarstvo. Kao zaluđenik za istoriju, pogotovu drugog svetskog rata, uvek mi je bilo fascinantno kako se čovek može prilagoditi bilo čemu. Govorim, naravno, o uslovima u konc. logorima, i činjenici da je iko uspeo da preživi taj pakao.

***

Koliko god nepristojno bilo porediti pritvor u 21. veku sa nacističkim logorom, non stop sam razmišljao o knjizi „Čovekova potraga za smislom“, Viktora Frankla, poznata kod nas i pod naslovom „Zašto se niste ubili“, i nalazio da mi je život ipak dobar. Po svaku cenu sam morao da izađem odatle neslomljen.

***
Kućni pritvor, obzirom da je trajao tri meseca, doneo mi je mnogo dilema i premišljanja. Nisam više bio siguran u sebe. Pitao sam se šta mi je sve to uopšte trebalo, kad sam mogao sve lepo da prećutim. Misli o Viktoru Franklu na trenutke su zamenile kontemplacije o „Strancu“ Albera Kamija, a zaključio sam da je ipak sve baš kako i treba da bude. U izolaciji je najpotrebnija tačka oslonca, pa sam tražio pravdu tamo gde je nema. I trajanje ima uticaja – ipak sam u institucionalnom pritvoru proveo samo 30 sati.

***
Izlazak iz pritvora je delovao terapijski, osećao sam se srećnim kao retko kada. Čovek ne zna šta ima sve dok to ne izgubi. Sa druge strane, svako nosi svoj krst, tuđi nas slabo zanima.

***
Moja pobeda se uvek sastojala u tome da mogu da šetam ulicom uzdignutog čela. Ne gordo, nego bez sramote. Naša pobeda je pre svega moralna i to nam ne mogu oduzeti.

O sagovorniku
Andrej Tanko je strastveni rešavalac problema, rigorozni mislilac kreativnog uma, kako glasi uvodna rečenica u njegovom engleskom CV-u. Rođen je 1998. godine, a osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Pančevu. Bio je „vukovac“ i osvajao nagrade na republičkim takmičenjima iz fizike. 2017. je upisao studije na ETF, koje će potom pauzirati da bi mogao da radi. Smatra da se čovek menja dok je živ, a trudi se da se menja na bolje. Voli ljude koji bilo šta strastveno vole, a prezire licimerje i dvostruke aršine.

Ćutati i trpeti nije normalno
Nismo bili naivni, svi su znali da je strahovlada režima to protiv čega ustajemo, ali su zahtevi bili način da se ujedini studentsko telo. Niko nije želeo da ulazi u politiku, što zbog straha, što zbog gađenja, i to je normalno. Normalno je da protestuješ kad nešto nije normalno. Ćutati i trpeti kao slobodan čovek, to nije normalno. Delovanje kroz plenume je po mom mišljenju jedini logični ishod želje za demokratskim izjašnjavanjem, uz informisano donošenje odluka. Plenum u mnogome liči na parlament.

Svako nosi svoj krst
Čovek ne zna šta ima sve dok to ne izgubi. Sa druge strane, svako nosi svoj krst, tuđi nas slabo zanima.