Foto: Nebojša JerkovićMladi fotograf i novinar, Marko Antić, održao je svoju prvu samostalnu i diplomsku izložbu pod nazivom “1. 11. 2034” u Novom Sadu, tačnije u Čereviću, malom mestu u Sremu na obali Dunava, negde gde se preklapaju zraci sunca i vojvođanska ravnica.
Truckamo se dotrajalim citroenom dok putujemo kroz proplanke Fruške gore, gde li je taj Čerević, pitamo se. Ulazimo u selo, ali vrlo brzo shvatamo kuda treba da idemo jer Markov tata, Milovan, verno stoji na ćošku i pokazuje put ka Klubu ljubitelja stripa.
Put do prostora u kom će fotografije ugledati publiku nije bio lak. Sva vrata u Novom Sadu ostala su zatvorena, iako su možda upravo ti prostori, svojim konceptom i namenom, delovali kao savršeno mesto za ovakvu izložbu.
Na primer, jedini omladinski centar u Novom Sadu je baš tog dana prao tepihe, a neki drugi su ipak smatrali da nisu najbolji izbor za izložbu fotografija o studentskim protestima, iako su se neke drugačije izložbe baš u tim prostorima održavale.
Baš zbog toga, priča je krenula drugim putem, do Kluba ljubitelja stripa, vlasnika Dragana i na kraju do Čerevića.
Možda su ta odbijanja, kako Marko kaže, na kraju otvorila neka druga vrata. Ona koja podsećaju da kultura ne treba da se zadržava samo u velikim gradovima.
Vidimo lica profesora, prijatelja, ali i dosta žitelja Čerevića, koji su tog dana došli da podrže mladog autora. Dragan, vlasnik Kluba ljubitelja stripa, u saradnji sa zborom građana iz Čerevića, pripremio je posluženje i piće za posetioce. Domaće vino i rakija odmah otkrivaju ono što je karakteristično za mala vojvođanska mesta, odliku pravog domaćina i potrebu da se gost dočeka kako dolikuje.
Spuštamo se niz stepenice u vinski podrum koji je karakterističan za Vojvodinu. Upravo tu, među kamenim zidovima i prigušenim svetlom, pronašle su svoje mesto Markove fotografije. Deset kadrova nastalih tokom studentskih protesta i blokada, iz pogleda jednog studenta i fotografa koji je tada bio na samom početku svoje karijere.
Ova izložba predstavlja želju da se predstavi odnos vremena i sećanja. Naslov “1. 11. 2034“ postavlja pitanje kako ćemo, deset godina kasnije, pamtiti događaje koji su obeležili našu sadašnjost. Deset fotografija, deset reflektora i jedan sat koji odbrojava od trenutka pada nadstrešnice u Novom Sadu do decenije kasnije, čine svojevrsni dijalog između onoga što ostaje vidljivo i onoga što vremenom nestaje. Kako se godine smenjuju, svetla se gase jedno po jedno, dok na kraju ostaje samo jedna fotografija, poslednji trag jednog vremena.
Zadržavamo pogled na svakoj fotografiji i polako prepoznajemo priče koje one nose. Iza gotovo svake od njih nalazi se trenutak kom smo prisustvovali, bili smo sa Markom u prvim redovima studentskih protesta, dok je kroz objektiv hvatao prizore koji su danas deo ove postavke. Često bismo se u tim trenucima nazivali “partnerima u zločinu”.
Stojimo ispred Kluba dok se dim duvana nadvija nad nama. Razgovaramo, smejemo se, vraćamo se na trenutke koji su prethodili fotografijama, kada naš razgovor prekida glas jednog od posetilaca. Obraća se dvojicama deda koji stoje na uglu ulice i nemo posmatraju:
“Nema odmora dok traje obnova! Nije još pao, je l’ ste čuli?!“
Tada shvatamo da se priča koju Marko donosi kroz fotografije nastavlja napolju, na ulici, među ljudima i u razgovorima u ovom malom sremskom selu. Zaboravljamo brzo, potiskujemo, brišemo, ali su one te koje ostaju.
“Fotografija čuva pamćenje, ali sam ovde želeo da okrenem perspektivu i postavim pitanje zaboravljanja“, kaže Marko.
Za njega ova izložba pored toga što priča o studentskim protestima, govori i o ljudima koji su kroz njih prošli i tragovima koje su ti događaji ostavili. Posebno mu je važno da nijedan čovek koji je bio deo tih trenutaka ne ostane zaboravljen.
“Mnogo ljudi je u protekle dve godine bilo žrtva svih ovih dešavanja i ne želim da nijedna od tih žrtava ostane sama. Ako ne budemo radili na tome kako ćemo pamtiti ove proteste, plašim se da će pogled na ono što danas živimo, za deset godina biti mnogo drugačiji i pojednostavljeniji“, kaže on.
Dok je stvarao seriju fotografija kao student i fotograf, poslednje dve godine proveo je na terenu, beležeći događaje koji su se odvijali pred njegovim očima. Najteži trenuci, kaže, bili su kada je morao da napravi granicu između novinarskog zadatka i ličnog osećaja nemoći dok gleda prijatelje i kolege uplašene i ugrožene.
Ipak, kamera je ostala u njegovim rukama. Kroz nju je pokušavao da sačuva trenutke koji bi možda jednog dana mogli da izblede, lica, ulice i prizore jednog vremena koje će tek dobiti svoje mesto u sećanju.
Markov mentor, profesor Vukašin Živaljević, a kako ga svi mi odmila zovemo Vule, često je u razgovorima umeo da kaže kako dok gleda Marka zapravo vidi sebe u mladosti. Kako kaže, najinteresantnije mu je upravo pitanje koje Marko postavlja izložbom: šta ćemo pamtiti, a šta će vremenom nestati?
“Možda je Marko nešto već i zaboravio, a zaboraviće još toga. Verovatno ćemo se videti ponovo za deset godina, pa da vidimo šta će biti te 2034. godine“, kaže on.
Za njega je ova izložba važna i zato što dolazi od autora koji je kroz proteste izgradio svoj fotografski izraz.
“Danas za Marka već mogu da kažem fotograf, a ne više student. On je izrastao kroz proteste i kroz ono što je beležio. Ovo je tek njegov početak“, zaključio je profesor.
Sunce polako zalazi nad vojvođanskim selom, reklo bi se da se poslednje čaše vina ispijaju, a mi polako krećemo nazad put Novog Sada. Ako je ovo zaista tek početak, Markova priča će zasigurno tek biti ispričana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
