Pusi rajot se nisu dale zavesti

Znači, od detinjstva smo stalno razapeti između potrebe da budemo solidarni sa porodicom, s jedne strane, i da, s druge strane, razvijemo sopstvena shvatanja i verovanja – sopstveni identitet. Ove prve strukture identiteta koje smo stekli u porodici imaće presudnu ulogu kroz čitav naš život počev od škole, pa do radne sredine, ljubavnog života, novostvorene porodice… Načini da se postane čovek nisu istovetni, oni se razlikuju od jedne do druge porodice, od jedne do druge grupe, od jedne do druge kulture. Dok građanska i demokratska kultura za podsticanje „relativnog konformizma“ kod građana koristi sugestiju i propagandu (ali pri tome ne uništavajući čovekovo „ja“, jer bez tog „ja“ ta tradicija bi izumrla), dotle se despotska kulturna tradicija koristi zastrašivanjem i terorom kako bi prouzrokovala „apsolutni konformizam“, te neutralisanje čovekovog „ja“.

Kada je despotska tradicija Rusije, nesposobna da nalazi rešenja za brojne životne probleme carstva, početkom XX veka doživela metamorfozu u komunizam, bio je to beg u utopiju. Bilo je to odbijanje suočavanja sa problemima despotske prošlosti, te ponavljanje svih grešaka koje su u carevini već bile načinjene. Kada se obećani utopijski raj počeo pretvarati u pakao, ugrožena država se sve više oslanjala na vojsku, koja je tako postala jedina uzdanica opstanka. Ali kako ni ideologija „perestrojke“ nije mogla vratiti nadu u bolji život, započeto je sa političkom instrumentalizacijom verskih, etničkih i drugih tradicija. Umesto izgradnje građanskog društva i demokratije, dogodila se još jedna despotska metamorfoza, gde je centralno mesto dobio „inženjering za stvaranje kolektivističkog ruskog identiteta“ – identiteta oslonjenog na tradiciju, konkretno na religiju, te na carsku političku matricu – Moskve kao „trećeg Rima“.

Podsetimo se – ruski carevi (poput vizantijskih), kao i, kasnije, sekretari komunističke partije, bili su apsolutni gospodari života i smrti, kao i gospodari svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je „odraz nebeskog poretka“. Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje „nebesko-zemaljskog poretka“) nije ništa drugo do „disciplina“ (peitharchia) – „poslušnost pred vlašću“! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak – neko je caru morao staviti „božiju krunu“ na glavu. Car ju je dobijao od patrijarha. Car je kao hrišćanin podređen patrijarhu, a patrijarh je kao podanik države podređen caru! Na papiru patrijarhova vlast je naizgled najveća u zemlji. Despot se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota i, zapravo, nisu posedovali nikakvu stvarnu vlast. Crkva je zato, radi bezbednosti svoga opstanka, morala da vodi računa da tako „usmeri“ vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu apsolutnu vlast. Zauzvrat, car je crkvi garantovao apsolutnu vojnu zaštitu.

Preinačenje „cara“ u „sekretara komunističke partije“, a ovoga u „predsednika“, ideološka je kamuflaža sa ciljem da se kod podanika stvori privid promena, i to promena nabolje. Članice „Pusi rajot“ se nisu dale zavesti, nisu poverovale u tu maskaradu i to je njihova najveća greška u očima vlasti, usudile su se da misle svojom glavom, a ne glavom despota. Otežavajuća okolnost je da su to svoje mišljenje (u vidu performansa) izvele ni manje ni više nego baš u crkvi, što mu dođe isto kao kada bi neke njihove preteče, neke „pusi babuške“, takav performans u doba Staljina izvele ni manje ni više nego u zgradi Centralnog komiteta Partije. E, što je mnogo, mnogo je! A kako i u XXI veku postoje zemlje u kojima Vizantija živi i posle Vizantije, onda u njima svaki buntovni akt koji ugrožava „Poredak“ istovremeno biva kažnjen i od strane crkve i od strane cara, pardon, predsednika, pardon, nezavisne grane vlasti, sudstva.