Sociološke crvene linije

Ovo se desilo mnogim izumrlim despotskim državama kroz istoriju, a dešava se i nama danas, zato što političke „crvene linije“ protivureče sociološkim „crvenim linijama“. I u sociologiji, kao i u svakoj nauci, važe određeni zakoni i onaj ko hoće da preživi ne sme se oglušivati o njih.

Ako čašu vode stavite na samu ivicu stola, ona će iz „uređenog stanja“ preći u „stanje neuređenosti“, pašće na pod, razbiti se u paramparčad i voda iz nje će se razliti. Fizički zakon slobodnog pada pokazuje nam da se obrnuto u prirodi ne događa. „Strela vremena“ pomaže nam da pravimo razliku između prošlih i budućih stanja. Osim male dece i ljudi koji su ostali na nivou dečije psihe, niko ko je, dakle, razuman ne ljuti se na zakon slobodnog pada i što se ne događa obrnuto: da se razbijena čaša iz stanja haosa vrati u stanje uređenosti, tj. podigne se s poda na sto, sve sa rasutim kapljicama vode. E pa tako je i sa zakonima sociologije!

Monteskje se s pravom bio zabrinuo da bi francuska monarhija Luja XIV mogla da se transformiše u despotsko društvo. Doslovno tvrdi: „Francuski kralj je star. U našoj istoriji nijedan drugi monarh nije toliko dugo vladao, a kažu da on poseduje izuzetnu sposobnost da primorava druge da mu se pokoravaju.“ Nije mu preostalo drugo nego da zašilji pero i da u Duhu zakona i Persijskim pismima, između ostalog, upozori na opasnost da bi se zdravi (što je isto što i umereni) sistemi vladanja, kakve su bile građanske monarhije i republike, sticajem nepovoljnih okolnosti mogli pretvoriti u despotska društva poput azijatskih. A despotizam, budući da je dovodio u pitanje suštinu postojanja „političkog kao takvog“, on je označio kao „nezdrav“ sistem vladanja. Da je Monteskjeova briga za budućnost evropskih država bila opravdana (i, nažalost, neshvaćena!) pokazuje pojava komunističkih i fašističkih despotskih sistema u XX veku i na tlu Evrope.

Za razliku od modernih mašina, čija je osnovna funkcija ušteda rada, despotski sistem je sociološka naprava za iskorišćavanje ljudskog rada. Istorijske činjenice pokazuju da je despotski sistem bio uspešan samo tamo gde je bilo ljudi na pretek u Aziji, u slivovima velikih reka. Tamo gde je ljudi bilo malo despotski sistem nije mogao uspeti jer bi despotska mašina, kao naprava koja se hrani ljudskim radom, bez stalnog priticanja ljudske žive sile funkcionisala kao potočara na presahloj reci. Mi smo za 200 godina naše moderne državnosti ratovali nebrojeno puta i tako uspeli da potrošimo biološku masu: i golim okom je vidljivo da je naša „despotska mašina“ danas zaribala. Jer, od koga da ubira poreze i takse?

Inercija despotske kulture gurala nas je iz rat u rat zato što su rat i ratna psihoza prirodno stanje takve sociološke i političke nakaze. Naši dedovi i očevi su se nalazili u istoj poziciji u kojoj se nalazimo i mi danas: ili ćemo savladati i prevladati našu despotsku tradiciju, ili će nas ona odvesti u definitivni sunovrat. Da se poslužimo jednom analogijom. Ljudska vrsta se razlikuje od drugih vrsta i po tome što naši mladunci ne mogu preživeti ukoliko ih mi najpre nekoliko godina ne hranimo biološkom i kulturološkom hranom. Tek posle tog perioda oni su sposobni za samostalan život.

Slično je i sa državama. Mi smo potrošili punih 200 godina, a da još nismo upeli da našu državu i društvo konsolidujemo i stabilizujemo. Ono što u razvoju naših beba jesu godine – to bi u razvoju država bile decenije. Nama je, tako, potrebno najmanje 50 godina „sociološke hibernacije“ (stanja bez ratova, tj. mir po bilo koju cenu), da bismo u tom periodu uspeli da stvorimo koliko-toliko stabilne građanske institucije, razvijemo privredu i edukujemo svakog našeg stanovnika tako da on od podanika postane građanin.