Očekivalo bi se da sedam miliona građana tuži „večnog ministra“ Tomicu Milosavljevića zbog patnji kojima su bili izlagani po zdravstvenim ustanovama tokom njegovog mandata. Umesto toga, u ovoj zemlji čuda, on presavija tabak i tužaka odabrane žrtve svoje politike (pre mene, omiljena meta mu je bila prof. dr Dragana Jovanović).
U ranijim polemikama javno sam optuživao dr Milosavljevića zbog njegovog nekonvencionalnog odnosa prema istini, recimo kada nam je u epidemiji gripa pre pet godina tvrdio da prvi u regionu dobijamo vakcine (stigle su nam posle svih drugih naručilaca), da su bolje od drugih (crnogorske su, recimo, bile mnogo bolje), da su jeftine (sa 8, 5 evra po dozi bile su najskuplje na svetu) itd. Ćutke je prelazio i preko mojih ponavljanih kritika da je zbog nabavke tih vakcina u apsani morao da se nađe on, a ne izvršilac naređenog joj posla Svetlana Vukajlović. Stoički je takođe prihvatao optužbe kako je, ugrađivanjem sistemske korupcije u zakone, učinio da srpsko zdravstvo iskoči na evropski vrh po korumpiranosti. Dopuštao je, dakle, napade na sopstveni dignitet, verovatno zahvaljujući određenom stepenu samouvida (što je za pohvalu), ali ne želi da pređe preko zamerki partiji čiji je bio dični potpredsednik. Naime, duševni bol, koji se ne može razrešiti demantijem, već samo novčanom kompenzacijom, osetio je tek sada, kada pišem o državnim zajmovima, neprozirnim tokovima novca, neukim potezima vlasti, Skadrima-na-Bojani i ostalim štetama zbog kojih je partija Milosavljevića otišla u nepostojanje (ali ne i u zaborav ojađenih građana).
Poput svog partijskog šefa, i potpredsednik počivše G17 plus dao je teoretski doprinos prolaznosti smisla reči. Obećavali su korist od kapitacije (koncepta izabranog lekara), ukidanja dispanzera za dijabetičare i reorganizacije stomatološke službe (rezultati su bili porazni), kao i finansijsku korist od po 1.000 evra za svakog građanina. Kada su se obećanja pokazala praznim, a korist postala beskorisna, uveli su pojam benefita. Manipulisali su i sprovođenjem, primenom, realizacijom i ostvarenjem projekata, pa kada su sve te nekada smislene reči postale prazne ljušture, osnovali su Jedinicu za implementaciju projekta kliničkih centara. Preko 20 ljudi je s mandarinskim mirom i skoro nikakvim učinkom godinama primalo plate. Da im je neko objasnio šta ta čudna reč znači, možda bi nešto i uradili. Ne mnogo, jer je ceo projekat bio neuradljiv. Dr Milosavljević sada lamentira što su ti „implementatori“ otpušteni, smetnuvši s uma da ih je on nepropisno „implementirao“. Radio je to, kao i mnogo štošta, mimo zakona i pravila struke. Po kom kriterijumu su birane bolnice za rekonstrukciju, po kom ključu je deljen novac, gde su dokumenti o stručnjacima koji su radili projekte, ko je obavljao nadzor, pravio završni obračun i merio efekte (u normalnim okolnostima neophodan je završni dokument o uspešnosti projekta)? Toliko o projektu 20 + 1 bolnica.
A izgradnja kliničkih centara vezana je za toliko šarlatanstva, manipulacija i vešto ugrađenih ličnih interesa da je za objašnjavanje tog galimatijasa potreban čitav elaborat. Već dva dana me ljudi koje znam, ali i ne znam, zasipaju materijalima koji ukazuju na zloupotrebe tadašnjih vlasti i sugerišu mi da podnesem protivtužbu. No, sačekajmo reakciju dr Milosavljevića. O njemu i njegovom delu već postoji kristalno jasan sud javnosti. Neka se, ako smatra razumnim, oproba i na nekom drugom sudu koji bi, valjda, trebalo da kaštiguje tu „nezahvalnu“ javnost.
* Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
