Vreme je za „sablju“

Poraz A selekcije u Skoplju od Makedonije, i naročito realizatorska nemoć u duelu sa ekipom iz treće evropske kategorije, te večeri bez pomoći najboljih igrača Pandeva i Popova, i neuspeh mlade reprezentacije protiv vršnjaka iz Engleske ne mogu se i ne smeju pripisati zloj sreći.

To što „orlove“ jedino čudo može odvesti u baraž kvalifikacija za Svetsko prvenstvo i što „orlići“ ponovo preskaču šampionat Evrope, nije slučajnost nego logičan sled stvari. Očekivana refleksija očajnog stanja u srpskom fudbalu. U kojem selektora, prema ličnom nahođenju i kombinatorikama, bira i, po potrebi – kada mu se navrne – smenjuje jedan čovek, a ostali klimoglavom aminuju sve odluke i izbore predsednika FSS Tomislava Karadžića, dok ono malo (najčešće, takođe kompromitovanih oponenata) ućutka ili, na volšeban, način privoli na svoju stranu. A, najodgovorniji za igru i rezultate se, poput recimo Siniše Mihajlovića, bave sekundarnim stvarima kao što su treniranje patriotizma, pa talentovani Adem Ljajić strada zbog nepevanja himne Bože pravde, ili vreme i energiju troše na prevaspitavanje publike, sa sve pretnjama istoj da će biti kažnjena ako zvižde ovome ili onome. Ili pred ključni meč nepotrebno i bez validnih argumenata javno napadnu najbolje u ekipi.

Kako i očekivati dobre vesti iz sporta u kojem političari vedre i oblače u savezima u klubovima, u upravama sede ljudi sumnjivih biografija i namera, timove sastavljaju predsednici i menadžeri, a svi zajedno prodaju sve mlađu decu, a dobar deo novca zarade strpaju u sopstvene džepove. Potroše ga u trgovini bodovima s drugim klubovima, na poslušne sudije ili da njime plaćaju verne sluge iz redova organizovanijih navijača, po pravilu kriminalnih dosijea, a ovi nekažnjeno reketiraju ili fizički napadaju igrače, prekidaju utakmice, linčuju ili ubijaju rivalske fanove i sramote nas gde stignu.

Srpski fudbal prosto vapi za „sabljom“, ali pitanje je ima li hrabrih i poštenih da njome zamahnu i razmrse to vrzino kolo nečasnih radnji.