Brisel traži otvaranje dosijea

 Bivša direktorka Istorijskog arhiva Beograda istoričarka Branka Prpa kaže za Danas da ništa od skorašnjih dokumenata – s kraja 20. veka iz službi bezbednosti i tajne policije, nije stiglo do faze istorijske građe, odnosno predato arhivama.

– Prva sam svojevremeno od tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića tražila da počne da isporučuje istorijsku građu za Drugi svetski rat, i to po međunarodnim arhivskim pravilima, jer je prošlo više od 50 godina. Polagali smo pravo na deo dokumenata iz uprave grada Milana Nedića i iz Gestapoa. Kasnije je Arhiv Srbije dobio građu i za period neposredno posle rata – objašnjava Prpa.

Međutim, kako ističe, odmah je iskrsnuo problem kako zaštititi personalno, odnosno kako izbeći da javno budu dostupni dokumenti koji bi povredili nečiju privatnost. Prpa navodi da se konsultovala sa arhivama u Velikoj Britaniji i Sloveniji, i ističe da u tim i drugim zemljama javno dostupni dokumenti sadrže i cenzurisane delove.

– Govorimo o vrlo ozbiljnim stvarima koje nismo rešili zakonom. Koliko znam, našu javnost i medije, otvaranje arhiva za javnost i objavljivanje dokumenata pretvorilo bi se ubrzo u špansku seriju, gde bi bili iznošeni pikantni detalji iz nečijeg ličnog dosijea – zaključuje Prpa.

U Srbiji je selektivni uvid u lična dokumenta bio dozvoljen Uredbom Vlade, koja je doneta maja 2001. a ukinuta juna 2003. sa obrazloženjem da je protivustavna. Prema podacima BIA, ukupno se oko 4.000 ljudi interesovalo da li ima dosije. Od tog broja, njih oko 420 ih je imalo. Prema zvaničnim podacima, BIA je do sada Arhivu Srbije dostavila oko 80.000 personalnih dosijea starijih od 30 godina.

Pre deset godina, povodom uvida u dosijee nije bilo većih skandala u javnosti. Procedura za uvid bila je vrlo jednostavna, stanovnik, na primer, glavnog grada, na određeni broj telefona zakazivao je dolazak u sedište Resora državne bezbednosti (RDB) na Novom Beogradu. Zainteresovanom građaninu je bilo dozvoljeno da sačeka u malom hodniku, odmah ispred ulaznih vrata, čiji je jedan zid bledo ogledalo, i da pusti mašti na volju da je reč o staklu iza koga ga neko posmatra. Uskoro bi službenik obavestio zainteresovanog da li „nema ništa“ ili pak ima dosije. Ukoliko ga ima, mogao je da ga pročita u prisustvu službenika tadašnjeg RDB, ali ono što tamo sazna mora da tretira kao državnu tajnu i da ne prepričava prijateljima i medijima. Međutim, mediji su objavili brojne izjave uglavnom poznatih ličnosti, koje su bile iznenađene netačnošću podataka i izražavale sumnju da im je „dosije“ naknadno prepravljan i redigovan.

Goran Petrović, bivši načelnik RDB, shvata ovu preporuku u kontekstu opšte demokratizacije Srbije. On ističe da je reformisanje proces koji traje u mnogim oblastima života, kao i u sektoru bezbednosti.

– Kao što se u politici nije sve promenilo 5. oktobra 2000. tako nije ni u institucijama. Reforme u pravosuđu su počele pre dve godine, vidimo da se vojska permanentno reformiše, ti procesi traju i u obrazovanju, diplomatiji i tako dalje, pa se logično odnose i na službe bezbednosti. Ima i tu još dosta posla da se uradi, i ne treba da se iznenađujemo kada nam se iz neke evropske komisije skrene pažnja na to. Nije dovoljno da se samo promeni ime, da se Resor nazove Agencijom, nije dovoljno da direktor BIA podnese samo formalni izveštaj parlamentarnom Odboru za bezbednost. Nadležnosti tog odbora su mnogo šire – kaže Petrović za Danas.

U kontekstu reformi on ističe da BIA ima isto toliko zaposlenih kao i pre deset godina Državna bezbednost, ako se izuzmu pripadnici rasformirane Jedinice za specijalne operacije. Petrović smatra da je potrebno smanjenje broja zaposlenih, kao i koncept u skladu sa modernim bezbednosnim izazovima.

Poslanici Srpskog pokreta obnove više puta su do sada predlagali parlamentu nacrt zakona o otvaranju tajnih dosijea, a iz BIA je pre godinu i po dana saopšteno da u ovoj službi nemaju ništa protiv toga, ali do usvajanja ovog akta nije došlo. Prema poslednjem objašnjenju predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić Dejanović, ovaj nacrt nije se našao na dnevnom redu prolećnog zasedanja, jer nije za odlazeću vladu i parlament na isteku mandata.

Homen: Spreman zakon

Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i koordinator Vlade Srbije za odnose sa medijima, kaže za Danas da sve političke stranke u Srbiji moraju da budu svesne da je otvaranje arhiva i dosijea, bez obzira na lično mišljenje, „obaveza koju imamo prema građanima i demokratskim tekovinama“.

– To je nešto što mora pre ili kasnije da bude urađeno. Najbolji način je da se zakon o otvaranju dosijea izglasa konsenzusom da bi se raščistilo sa prošlošću, ma koliko bila neprijatna za pojedince koji su članovi stranaka. Tekst zakona je najmanji problem. Ministarstvo pravde ima pripremljen tekst zakona i samo je pitanje političke volje da bude izglasan. Ovo je još jedan pokazatelj da dok se ne raščisti sa prošlošću, ne može da se krene u budućnost, zaključio je Homen.

Makedonski slučaj

Makedonija je od svih država bivše Jugoslavije najdalje otišla u procesu otvaranja tajnih dosijea iz vremena komunizma, ali se taj proces odvijao uz brojne kontroverze. Najjače je u regionalnim okvirima odjeknuo slučaj reditelja Vladimira Milčina, poznatog po tome što je njegovu predstavu „Sveti Sava“ 1990. u beogradskom JDP prekinulo pedesetak pripadnika tek osnovanih srpskih desnih stranaka. Letos je objavljeno da je Miličin bio saradnik tajne policije, mada je on još 2000. pogledao svoj lični dosije iz koga je saznao da je imao pseudonim „Dramaturg“ i da je „pod operativnom obradom“ od 1976. „Žrtva ostaje žrtva, samo se dželati menjaju“, izjavio je Miličin povodom nalaza Komisije za lustraciju da je prvo bio žrtva pa saradnik DB.