I srpsku ćirilicu (a Srbe ko jebe), tako bi se ukratko mogla opisati gromoglasna, višemesečna akcija juče ovde pomenute Ljilje Smajlovićke – blistavi primer zasenjivanja prostote iz čistog koristoljublja.
Da su bolja vremena, možda bi se mogla pokrenuti i akcija pod nazivom – „Sačuvajmo srpski jezik od Ljilje Smajlovićke“ – ali vremena su takva kakva su, pa se moramo zadovoljiti današnjom kolumnom. Na prvo čitanje, Smajlovićkina akcija zvuči krajnje dušekorisno – jezik je bitna stvar, tu sumnje nema – ali već na drugo čitanje čovek mora da se zapita – od koga to treba čuvati srpski jezik – a kod trećeg čitanja čoveku naprosto puca pred očima da je Smajlovićkina akcija još jedna rukotvorina starog srpskog zanata – raspirivanja osećanja ugroženosti. Ništa ne košta, a donosi ugled (i još štošta) u beogradskoj čaršiji i mahalama.
Da li rečeno znači da srpski jezik nije ugrožen. Apsolutno ne. I te kako je ugrožen. Ali oni koji ga ugrožavaju listom su Srbi. I nije to neka srpska „posebnost“. Svi ovosvetski jezici ugroženi su rastućom nepismenošću i površnošću koju sobom donosi poplava komunikacionih tehnologija, a i mnogi drugi uzroci za koje moja malenkost nije stručna.
Ali ako moja malenkost nije stručna za lingvistiku, i te kako je stručna za pronicanje u ovdašnje „patriotske“ marifetluke. Razmotrimo stvar. Smajlovićki je svakako poznato da neki jezici – da pomenemo latinski i starogrčki – nadžive svoj narod, a da još nije zabeležen slučaj da je neki jezik umro, a njegov narod nastavio da živi. Bivalo je, fakat, slučajeva – Irci, na primer – da narod nastavi da živi i da sačuva identitet, a da (većinski) usvoji neki strani jezik, u datom slučaju engleski, ali čvrsto sam uveren da mi, Srbi, nismo u toj opasnosti.
Idemo dalje. Nacionalne jezike čuvaju, razvijaju i obogaćuju pesnici i pisci, nipošto lingvisti, a pogotovo ne novinari koji su – uz časne izuzetke – glavni uništitelji jezika, mada novindžije drugačije misle o svojim jezičkim veličanstvima.
Sledstveno bi – ako mene pitate – izraz vrhunske brige za srpski jezik bila državna strategija za poboljšanje položaja knjige (i književnika), a ne oslobađanje Politike od PDV-a zato što se te „novine štampaju ćirilicom“. Da stvari stoje bolje – kao što ne stoje – svakako se ne bi dogodilo da jedan od najvećih srpskih pesnika, „ikada“, Novica Tadić, umre takoreći u bedi, a da nam Ljilja Smajlovićka – i njoj slični – u firmiranim međunarodnim nošnjama spasavaju jezik od nas samih. Koji smo mnogo ugroženiji od srpskog jezika. Ali ipak mislim da Oco ne treba da smeni Smajlovćku. Bila bi to nepravda. A vi razmislite zašto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
