Izgubljeni rođaci

Ne kažem, ispred izlaza na mnogobrojnim evropskim aerodromima – amsterdamskom, frankfurtskom, ciriškom, bečkom… zateći ćete velike gužve rodbine ili prijatelja. Ima i mnogo ljudi sa tablama koji čekaju da prevezu nekoga. Međutim, niko vas neće vući za rukav, niti će pokušati da stupi u kontakt s vama. Suviše su dobro vaspitani.

Samo što smo se drugar i ja razišli, krenuo sam ka stanici gde obično stoji mini-bus. Međutim, nije ga bilo, a sledeći je po rasporedu dolazio za pola sata. To je značilo da mi je zbrisao ispred nosa. Prilazi mi mladić od najviše 25 godina, kratko ošišan i pita – Treba taksi? Kažem – Može. E sad, iskreno, očekivao sam da će dovesti taksi i da ću, nakon što smestim stvari u gepek, samo ući u kola. Međutim, on je rekao da pođem s njim, pa smo se, sa sve koferima kojima kloparaju točkići pod teretom i neravninama na ulici, uspeli, a zatim i spustili do parkinga. Tu je bio automobil, veliki i prostran mercedes, za koji sam verovao da je taksi. Priznajem, onako umoran od leta nisam gledao ima li tablu na krovu, niti mi je palo na pamet da se bavim tim detaljima. Nisam nešto bio raspoložen za razgovor, seo sam pozadi, kao i uvek. Nemam baš želju da proživljavam vožnju po beogradskim ulicama sa prednjeg sedišta. Tišina je trajala samo nekoliko minuta. Nakon par vratolomnih, reli zaobilaženja sporijih kola, a krenuli smo kao u britanskoj seriji „Automen“ kada se suvozač od potiska samo zalepi za šoferšajbnu kao žaba, i par psovki, taksista mi kaže da je već dugo taksista i da na aerodromu vlada taksi mafija. Nikome ne daju pristup terminalu i da postoji nekoliko taksi udruženja koja imaju monopol, jer su navodno u sprezi sa aerodromskim službenicima koji im nameštaju vožnje. Dosta nezainteresovano sam sve to slušao, jer je to manje-više poznata priča. Međutim, nastavak je bio spektakularan. Reče da su pokušali da raskrinkaju to društvo, ali da ih komunalna policija stalno kažnjava. Namerno. Stalno mu pišu prekršajne prijave. Ali mediji, kaže, ne smeju da pišu o taksi mafiji na aerodromu. Kažem mu da to nije tačno i da se o tome sve zna i da su najavljivali da će to pitanje biti rešeno. Nasmejao se, a onda je počeo, a da ni na trenutak nije usporio na autoputu, da vadi papire iz kasete. Jedan deblji štos. Maše papirima i kaže da su to prekršajne prijave koje su mu pisane, ali da se on na to nikad ne odaziva i da ne ide na sud, jer su to naručene prekršajne prijave protiv njega, pošto ukazuje na korupciju u državnim službama. S ponosom kaže da ima samo jednu krivičnu prijavu, ali je to samo zato što je tresnuo komunalnog policajca, odnosno zato što se potukao s njim. I na to ročište ide redovno. Ostalo ga ne zanima. Kaže da nije kriv i da je ovaj njega prvi napao. Pita me da li mi izgleda kao da je nasilnik i nevaspitan ovako sređen, doteran i namirisan i u novim kolima?

Pita me da li mi je normalno da se u prijavama kojima mu se na teret stavlja da je prilazio putnicima na aerodromu i da je nudio taksi usluge, nigde ne navode navodni svedoci, već se kažnjava samo na osnovu rekla-kazala argumenata, što nije legalno, odnosno da bi jako voleo da vidi tog svedoka koji je njega prijavio i da se suoči s njim. Podiže čvrsto stisnutu pesnicu.

Srećom, osim na vrlo bučnu i žustru priču o nelegalnim taksistima, protiv kojih se ceo svoj život bori, taksista je bio usredsređen i na vožnju, pa smo brzo i stigli. Tokom čitavog puta od aerodroma pokušavao sam da vidim taksimetar, ali nisam pogledom uspevao da ga nađem. Računam, tu je negde, mora nekako da mi naplati vožnju. Po dolasku ispred moje zgrade, na moje pitanje koliko sam dužan, usledilo je kontrapitanje – A koliko inače plaćate vožnju od aerodroma? Bio je to nelegalni taksista.

Autor je urednik dodatka Pravo