Pre samo godinu dana svet je potresla afera zbog čijih je razmera izgledalo da život ovog puta zaista više nikada neće biti isti. Uprkos dramatičnim naslovima i žučnoj polemici koja je usledila, otkriće dotad sasvim nepoznatog i ne naročito važnog radnika u zamršenoj bezbednosnoj administraciji Sjedinjenih Država još uvek nije izazvalo promene kojima se Edvard Snouden nadao.
Ispostavilo se da građane nije posebno iznenadilo Snoudenovo upozorenje o masovnom i svakodnevnom kršenju jednog od osnovnih ljudskih prava. Svaki prosečan korisnik interneta već odavno zna: tradicionalni koncept prava na privatnost uveliko je stvar prošlosti.
Tehnologija nadzora i prisluškivanja do te mere je napredovala da već uveliko nadilazi čak i podrazumevano značenje termina iz korpusa zaštite privatnih podataka o ličnosti. Zakoni, međunarodne konvencije i telekomunikacioni ugovori naprosto su zastareli, a njihove odredbe porozne su ne samo za različite „više“ političke i bezbednosne interese iz kojih je država spremna da pregazi dogovor sa sopstvenim građanima – već i za namere samih građana, koji otvorenom razmenom detalja iz privatnog života napuštaju ustaljene konvencije društvenih odnosa.
Polemika, doduše, i dalje traje i proteže se duž linije razgraničenja privatnosti i bezbednosti koja je u pojedinim državama postala posebno sporna usled novog oblika terorističkog rata pokrenutog na prelazu milenijuma.
U Srbiji, međutim, interesa za ovu diskusiju gotovo da i nema. Upravo ove sedmice ističu poslednji dani javne rasprave o modelu novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, koji je predložio poverenik Rodoljub Šabić. Kancelarija poverenika razmatra mogućnost da raspravu produži, usled slabog odziva.
U odnosu na raspoloživu tehnologiju, mnoge od odredbi postojećeg zakona, donetog pre više od pet godina, bile su prevaziđene već u trenutku kada su ga poslanici u skupštini izglasali. Kada je reč o kontroli službi i osoba koje prikupljaju i obrađuju podatke o ličnosti, regulisanju načina skladištenja i ovlašćenja za pristup i korišćenje privatnih podataka – mnoge od odredbi su, čini se, i napisane s obzirom na svest da takvu vrstu kontrole u Srbiji nije lako uspostaviti.
Nije samo reč o notornim tajnim službama i nedovoljno javnim procedurama u vršenju vlasti na različitim nivoima. Kršenje privatnosti stvar je svakodnevice.
Kamere u ulazima stambenih zgrada? Snimci saobraćajnih kamera koji osvanu na sajtovima tabloida kao ekskluziva? Kasirka koja u prodavnici zatraži šifru vaše platne kartice? Zamršeni upitnici koje građani popunjavaju prilikom sklapanja raznih ugovora u privatnim ili državnim kompanijama – bez ijednog odgovora na pitanje ko i s kojim pravom raspolaže privatnim podacima o ličnosti, i može li garantovati građanima da te podatke neće zloupotrebiti u komercijalne ili neke druge svrhe.
Nadzor nad četiri operatera mobilne i fiksne telefonije koji je kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti sprovela pre dve godine, pokazao je da takozvanim zadržanim podacima o telefonskom saobraćaju pristup može da ostvari gotovo bilo ko sa nešto više uverljivog autoriteta, bez ikakvog pravnog osnova.
Policija, tužilaštva, privatni advokati, sudski veštaci sa jedne i telekomunikacioni operateri s druge strane – iako jasno ograničeni odredbom da je pristup zadržanim podacima moguć isključivo uz nalog suda – bez imalo straha od posledica učestvuju u kršenju zakona, za koje čak nije potrebna ni naročito sofisticirana tehnologija koju javnost zamišlja čitajući Snoudenove izveštaje. Poverenik će u jednom od javnih upozorenja navesti primer tužilaštva koje operatorima preti novčanom kaznom, a svoje zahteve šalje „otvorenom“ poštom, bez ikakvih oznaka poverljivosti.
Nadzor nad telefonskim operaterima pokazao je da kompanije čak nisu u stanju ni da pruže sve odgovore na pitanja koje su inspektori postavili. No, utvrđeno je da je za godinu dana samo jedan operater registrovao preko 270.000 direktnih ulazaka u zadržane podatke o telefonskim komunikacijama građana. Tajne službe u Srbiji opremljene su tehnologijom koja omogućava onlajn pristup kompletnoj komunikaciji svih telefonskih operatera, što omogućava kontrolu miliona podataka.
Ove sedmice kancelarija poverenika pokrenula je neposredan nadzor nad kompanijama koje pružaju internet usluge. Prema rečima Aleksandra Resanovića, zamenika poverenika, tokom pisane faze nadzora kada su internet operateri odgovarali na standardni upitnik pokazalo se da se propisa o masovnom skladištenju i obradi podataka o ličnosti malo ko pridržava. Protiv operatera koji nisu ni odgovorili na pitanja kancelarije poverenika podnete su prekršajne prijave, a za neposredan nadzor rada odabrano je tridesetak najvećih operatera kao i onih iz čijih se identičnih odgovora moglo zaključiti da nisu zapravo razumeli svoje obaveze.
Prvi rezultati se očekuju na jesen. Suštinska pitanja o privatnosti čini se da ipak neće dobiti prave odgovore ukoliko ih konačno ne postave sami građani. Na Snoudena ne možemo računati.
Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
