O lokalnim medijima

„I, šta vam je plan za sledeću godinu?“

Ako radite u donatorskoj organizaciji, to je, u načelu govoreći, među boljim pitanjima koje možete da postavite. Želite da budete sigurni da novac koji dajete ide na pravo mesto i za prave stvari. Želite da dođe do ljudi koji imaju viziju, a potom i realističan plan o tome kako da je ostvare. I zato ih pitate. Sekund kasnije, iz rezigniranog pogleda mog sagovornika M, vlasnika televizije u jednom od onih gradova u Srbiji koji nisu glavni, shvatam da je pitanje bilo neumesno.

„Da preživimo, ako može“, odgovara mi jetko.

Vredi primetiti – upotreba množine ovde zapravo odražava jedan mali kuriozitet. Jer M. nije samo vlasnik lokalne televizije. On je ujedno i marketing-menadžer, urednik, kamerman i novinar. Kad zatreba, ume i da montira priloge. A zatreba svaki put kada montažer P. ima važnija posla, odnosno plaćenija posla, jer za posao na M-ovoj televiziji nije plaćen od marta prošle godine.

„Ali dobro“ – kažem ja, glasom koji bi trebalo da zvuči ohrabrujuće: „Sad kad krene ovo projektno finansiranje, možda uspete da dođete do nekog novca…“

M-ov pogled ne odaje uverenost u to. Naprotiv.

Nedavno usvojeni „medijski zakoni“ predviđaju privatizaciju „državnih“ medija – onih koji su do sada bili finansirani iz lokalnih, pokrajinskih ili republičkog budžeta, i zahvaljujući tome, u startu ostvarivali bolju tržišnu poziciju od privatnih medija. Istovremeno, umesto direktnog finansiranja male grupe povlašćenih medija, koje je za sobom povlačilo i povećanu mogućnost nedozvoljenog uticaja na uređivačku politiku, država će moći da jača prisustvo javnog interesa u medijskom izveštavanju preko konkursa za projekte, na koje će moći da se jave svi. U paketu, ovo bi trebalo da stvori poštenije uslove na tržištu i kvalitetniji medijski sadržaj. No, ko garantuje da će konkursni novac biti deljen nepristrasno i po jasnim i transparentnim kriterijumima i procedurama?

„Naravno da će vlast pokušati da sačuva svoje medije“, kaže M. „Ja tebi novac, ti meni pozitivno izveštavanje. Naći će oni način da zaobiđu pravila.“

U ime odbrane demokratskih institucija naše države, voleo bih da mogu da se suprotstavim M-ovom hroničnom defetizmu nekim snažnim kontraprimerima; recimo – sigurno ste čuli za onog što je dao ostavku u opštini pošto je utvrđeno da je na tenderu za javno informisanje forsirao medij koji je bio najnaklonjeniji njegovoj partiji? Niste? Nisam ni ja. Zato menjam temu.

„A kako stojite sa oglašavanjem? Sigurno postoji neki način da se izvučete…“

„Znate li koliko koštaju naše reklame? Trideset sekundi termin, sedam emitovanja dnevno, mesec dana, to je 210 emitovanja. Cena tog paketa je 20.000 dinara…“

(Na brzinu preračunavam cenu po emitovanju. Da, to je manje od 100 dinara.)

„… i evo, pre dve nedelje mi se javila jedna autoperionica. Bilo im je skupo.“

Naravno da im je bilo skupo. Za 20.000 dinara morate da operete baš mnogo automobila, posebno u gradovima koji nisu glavni. Pored toga, oglašivači obično vole medije koji su gledaniji od drugih, a mediji koji nemaju para za rad to veoma često nisu. Istovremeno, oglašivači, posebno oni koji su u dobrim odnosima sa nekim iz lokalne vlasti, ne vole uvek medije koji tu vlast stalno nešto zapitkuju i kritikuju. A M-ova televizija je jedan upravo takav medij. Evo, maločas je pored nas prošao gradski odbornik koga je M. nedavno nagazio zbog neke pronevere u prošlom sazivu i dobacio mu, nonšalantno i preteće – „Videćemo, druže, čija će biti poslednja“. I otišao. I dok sam ja vrteo imenik da bih o celom incidentu obavestio neke demokratske institucije, M. nije ni trepnuo.

Uostalom, zato sam i došao u njegov grad. Da ga pitam kako uopšte izdržava. Da razumem zašto to radi. Postoji i lakši način, čoveče. Samo treba da pristaneš na to.

Tada se setim kako se zove organizacija iz koje dolazim, i shvatim da za neke ljude, i za neke medije, to jednostavno nije opcija. I da smo mi – svi mi, a to uključuje i vas, dragi čitaoče i draga čitateljko – tu da ih podržimo. I to ne samo iz moralnih, već i iz duboko praktičnih razloga: bez njih, ništa od nas neće ostati.

Tekst je nastao povodom Studije izvodljivosti o potrebi formiranja novog Medijskog fonda koju je uradio Media reform centar iz Niša, uz podršku Instituta za održive zajednice i USAID Srbija

Autor je izvršni direktor fondacije „Slavko Ćuruvija“