Prošlog petka Savet za borbu protiv korupcije je uputio „Izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji“ Vladi Srbije, na adresu premijera i resornog ministra Ivana Tasovca. Reakcije već imamo – u sredu smo imali sastanak sa resornim ministrom, na kojem su prisustvovali članovi Saveta za borbu protiv korupcije i državni sekretar u Ministarstvu kulture Saša Mirković. Razmenili smo mišljenja i to je jedan dobar pomak, jer je ovo prvi put da imamo bilo kakvu reakciju iz vlade na jedan izveštaj Saveta, ističe za Danas Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je bila na čelu tima koji je radio izveštaj o medijima.
Da li je bilo pritisaka na vaš rad tokom pisanja izveštaja? Da li je neko pokušao da stopira njegovo objavljivanje?
– Ako pričamo o pritiscima na rad Saveta, oni su stalni i konstantni. Prvenstveno, prepoznajem ih u tome što već duže vreme se ne biraju novi članovi Saveta. Nas je samo šestoro, a da nas je više, više stvari bismo mogli da istražimo. Ako me pitate za lični pritisak, od kada sam prošle godine preuzela dirigentsku palicu nad radom na izveštaju o medijima, moram da kažem da sve što su neki čitali kao pritisak, meni je bio podsticaj da dalje radim.
Znači bilo je pritisaka?
– Kažem, neki su to videli kao pritisak, ja sam razumela kao podsticaj.
Tabloidi su pisali da ste vi i Ivan Ninić prikupljali dokaze o cenzuri i da vas za to plaća EU. Da li je to možda bio neki vid pritisak na vaš rad i pokušaj diskreditacije izveštaja unapred?
– Ne znam, to sam stvarno doživela više kao neku glupost. Ne znam šta drugo da kažem. Naročito što me je novinarka tog tabloida pitala i ja sam joj rekla da radim na izveštaju Saveta. Izveštaj jeste pod mojom dirigentskom palicom, ali su na njemu radili i drugi članovi Saveta i drugi saradnici kao što su profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević, Ivan Ninić, Ana Stevanović, Anđela Milivojević…
Prilikom pisanja izveštaja o medijima 2011. Verica Barać je imala problema sa institucijama koje nisu želele da dostavljaju podatke. Koliko je sada takvih primera bilo?
Ovoga puta mogu da kažem da se situacija potpuno promenila. Poslali smo više od 90 zahteva na više od 27 adresa državnih institucija i svi, od RTS preko svih drugih, jesu odgovorili. Međutim, bilo je situacija kada smo preko Šabića morali da određenim institucijama stavimo do znanja da javnost ima pravo da zna neke podatke. Skupili smo delimičnu dokumentaciju, koju ćemo objaviti pored izveštaja.
Prošli izveštaj ignorisali su i vlast i mediji, jedino se SNS kao tadašnja opozicija pozivala na njega. Imajući u vidu da je SNS na vlasti, kakve sada reakcije očekujete?
Ako se po jutru dan poznaje, izgleda da će biti malčice drugačije. Sa izveštajem 2011. Verica Barać je bila suočena sa blokadom i medija i državnih organa i potpunim ignorisanjem. Ako je suditi po sastanku sa ministrom, ovo je prvi put da imamo razgovor o izveštaju, i to nešto znači. To se nikada do sada nije desilo. I po interesovanju medija i strukovnih udruženja, koji se javljaju i koji će objaviti sadržaj izveštaja, meni izgleda da će ovaj put biti malo drugačije. Deluje ohrabrujuće.
Od 2011. do danas su se promenile stranke na vlasti. Možete li da uporedite kada je bilo više političkih uticaja na medije?
To je reka koja teče. Što se tiče političkog uticaja i u 2011. i u 2014. i u 2015, ja ne mogu da napravim gradaciju. To je jednostavno ovako – kada vidite kako izgleda, dođete u fotelju koja je tako udobna, zavalite se i nemate želju da bilo šta menjate. Izveštaj iz 2011. u skupštini najviše je citirala SNS, koja je tada bila opozicija. Ja bih volela da i sada SNS najviše citira ovaj izveštaj.
RTS se sada, u odnosu na prethodni izveštaj, finansira iz državnog budžeta. Da li se tu primete neke razlike?
Ono što je evidentno za RTS je ono što je evidentno i za bilo koje drugo javno preduzeće, a to je da država uspostavlja blage mehanizme kontrole upravnih odbora. Ovde se postavlja jedno drugo pitanje – kako se troši taj novac. UO uopšte ne drži pod kontrolom trošenje novca. Da li je to gore sada nego 2010. ili 2011, ne znam da vam kažem. Ono što je novo, pre četiri godine od RTS nije moglo da se dobije ni pismo ni razglednica, sada smo dobili sve što smo tražili.
U prošlom izveštaju bio je objavljen podatak o tome koliko je novca iz državnih institucija otišlo medijima. Zašto sada nema tog podatka?
Dobili smo rascepkane podatke i namerno ga nismo konsolidovali u jedan. Zbog čega? Nismo želeli da izvedemo zaključak zato što mislimo da je to mnogo više novca nego što se zapravo vidi. Jedan deo ide iz republičkog budžeta i misli se da je to transparentno. Međutim, nije. Pokazalo se da za medije na Kosovu i Metohiji novac ne ide iz Ministarstva kulture i informisanja nego preko Kancelarije za KiM. I šest miliona evra je otišlo tako za nekoliko godina. Imate te prikrivene pozicije. Ne možemo da utvrdimo tačan iznos. Kada bismo sve sabrali, to bi bio ogroman iznos koji ide medijima od državnih organa.
Koliko se uticaj na medije ostvaruje preko njihovog položaja pred državnim institucijama, gde su jedni prinuđeni da se striktno drže zakona, a drugi ne?
Mediji nisu ništa drugačiji od drugih privrednih subjekata. Postoje miljenici kojima se tolerišu dugovi od više miliona evra, kao i oni kojima će računi bili blokirani zbog neizmirenih sitnih iznosa.
Šta je dokaz cenzure?
Ovog puta imate odeljak i o cenzuri. Premijer Vučić, a nedavno i EU komesar Johanes Han, traže dokaze o cenzuri. Koliko je moguće dokazati to?
To je vrlo interesantno. Mi smo ovde uočili nekoliko sistematskih stvari koje onemogućavaju normalan rad medija. Dokaz za cenzuru – ja bih volela kada bi neko mogao da mi kaže šta je dokaz. Dokaz za cenzuru je na nivou zaštićenog svedoka – koji kaže „da, ja sam zvala, po nalogu ovoga ili onoga“. Ovde pričamo o fenomenu cenzure i autocenzure i u tom okviru pišemo i određenoj percepciji da li je bilo ili ne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
