Site name
 

Ognjen Humo, sin Avde Huma, reaguje na tvrdnje Svetka Kovača, bivšeg direktora VBA i autora knjige „Slučaj Ranković - Iz arhiva KOS-a“, iznete u intervjuu za Danas

Žene zavadile Tita i Rankovića

Zaključak koji je impliciran u intervju Aleksandra Roknića sa generalom Svetkom Kovačem, pod naslovom „Zašto je Ranković smetao Titu“ (Danas 22.10.2014), o ulozi moga oca Avde Huma u „slučaju Ranković“, ne odgovara stvarnom stanju stvari. Ono što je stvarno postojalo jeste prijateljski odnos Markove (Aleksandra Rankovića) i Avdine porodice.

ponedeljak, 03. novembar 18:24

 Olga Ninčić Humo, Avdina supruga, upoznala je Marka i Slavku Ranković (Markovu suprugu) u Vrhovnom štabu NOV za vreme rata. Nakon što je pobegla, pre streljanja, iz nacističkog zatvora u Sarajevu, Olga se našla sa partizanskim jedinicama gde je dobila reputaciju engleskog špijuna i kao takva bila dovedena u Vrhovni štab. Marko ju je ispitivao i u jednom momentu pitao da ti nisi Avdina supruga. Jesam - odgovorila je, a on se grohotom nasmejao. Posle toga, sem uzajamnog uvažavanja, ništa drugo nije postojalo.

Druga okolnost koja je uticala na odnose porodica Ranković i Humo vodi poreklo od jedne dosta neočekivane pojave: Titova ljubavnica je bila Davorjanka Paunović, ali on je, sigurno ne bez osnove, bio fasciniran Olgom. I pored svog velikog iskustva nikada takvo biće nije video. Da je neko iz bilo koje kraljevske kuće došao verovatno ne bi imao takvo držanje i ponašanje jer su iza njega stajale generacije intelektualnog i moralnog dostignuća njene porodice, a istovremeno bila je skromnija od većine partizana. Tito je tu fasciniranost pokazivao i svojim odnosom prema Olgi, ali su neki to protumačili kao ljubavnu vezu.

Moj otac, koji se bavio organizacijom ustanka u BiH, odlazio je u Vrhovni štab s vremena na vreme, ili su to radili njegovi kuriri. Jednom prilikom kuriri su došli iz Vrhovnog štaba sa vešću da postoji ljubavna veza između Tita i Olge. Avdo je bio uvređen i odbio je da dalje ide u Vrhovni štab. Vezu sa Vrhovnim štabom nastavio je onda Đuro Pucar.

Jaz se još više produbio kada je, posle oslobođenja Sarajeva, Olga rekla Titovom šefu kabineta, Mitru Bakiću, da hoće da ide da vidi ćerku Azru i muža. On je doslovce rekao: To ti ne bih savetovao, ali ako si već rešila, nemoj da se pozdravljaš sa Titom, nego se iz ovih stopa okreni i idi. Tako je i uradila i time je jaz postao nepremostiv. Radi toga nije mogla ni oca Momčila Ninčića preko Tita da spasava od gluposti rukovodstva koje mu je pripremalo suđenje.

U takvoj, blago rečeno, neprijatnoj situaciji koja se stvorila, odnos Tita prema mom ocu, u godinama koje su sledile, bio je odnos potpune pasivnosti: Neću ništa nažao da mu uradim, kako bih mogao tako nešto i da opravdam, ali neću nigde ni da ga podržim. Iznimna je bila situacija kada je 1948. godine, posle Rezolucije Informbiroa, Tito poslao buket cveća Olgi, po Žeželju, sa porukom: Avdo se u Bosni najbolje drži. Olga je bila na lečenju od tuberkuloze na Golniku, a Tito je vraćao na „pravi put“ Rodoljuba Čolakovića na Brdu kod Kranja. Normalno, u takvim okolnostima, bez podrške sa vrha, mom ocu bi sledilo izopštenje sa državno-partijskih funkcija. Tako je i počelo. Iako je iz rata izašao sa najvećim delom tereta na leđima organizacije ustanka u BiH, posle rata mu je bilo namenjeno da bude ili rektor Beogradskog univerziteta ili ambasador u Japanu. On je to odbio.

Tu je Marko pritekao u pomoć. Gde god je mogao pokazivao je svoj prijateljski odnos prema Avdi i Olgi. Njegov stav je otprilike bio: Tito ne može da opravda svoje ignorisanje Avde i ja ću mu omogućiti da bude isto što i mi u svakom pogledu sem da dobije državno-partijsku funkciju, koja bi mu u normalnim okolnostima sledila, ali koja bez Tita ne može da se dobije. Kada smo se 1956. godine doselili u Beograd, doživeli smo težak udarac. Azra je umrla. Imala je zdravstvene probleme od kako je kao jednogodišnja beba bila uhapšena i zatvorena u nacistički zatvor u Mostaru. Marko je tražio da nijedna pošta ne šalje telegram koji bi obavestio mog oca, koji je tada bio u Americi, šta se desilo, dok se ne smisli kako će to da mu se saopšti. Nosio je Azrin kovčeg. Stanovali smo neko vreme kod njih. Hteli su, koliko je moguće, da ublaže težak udarac koji smo primili.

Desetak dana pre Brionskog plenuma Slavka je došla kod Olge i parkirala njihov volvo ispred naše kapije u Užičkoj 20, nasuprot Titovoj ogradi. Zazvonio je na vrata oficir iz Titovog obezbeđenja i rekao da kola moraju odmah da se uklone odatle. Slavka je izašla i rekla oficiru da su to kola Aleksandra Rankovića. Ne interesuje me čija su - moraju odmah da se uklone. To je rekao oficir garde koja je obezbeđivala ne samo Tita nego i Rankovića. Tako nešto nekoliko dana ranije nije moglo ni da se zamisli. Očigledno je već tada Ranković bio bivši.

Dva-tri dana pre Brionskog plenuma došli su Marko i Slavka kod nas. Marko se trudio da bude veseo, šalio se, a Slavku nikada nisam video tako smrknutu, ćutala je. Samo je rekla da stvari stoje vrlo loše. Marko me je pitao šta mislim ko je viši od nas dvojice. Ne znam dok se ne izmerimo. Ustao je i merili smo se. Njihova poseta je bila neka vrsta oproštaja sa prijateljima.

Na Brionskom plenumu moj otac je bio jedan od retkih koji su ćutali. Posle plenuma Olga je otišla kod Marka i Slavke da im u svoje i Avdino ime pokaže solidarnost u njihovoj muci. Razgovarali su i o tome da nema nikakvog smisla da Avdo završi svoju političku misiju, koja je postojala nezavisno od Rankovića, i da sasvim sigurno bude uklonjen iz javnog života, time što bi negde dao javnu podršku Marku. Na Brionskom plenumu sam Marko, ili se nije branio ili je priznao za ponešto da je kriv. Znao je da kada se zver vlasti pridigne, mora da se nahrani krivicom drugog. Snaga konformizirane državno-partijske birokratije bila je takva, da je čovek, ako je hteo nešto da popravi, morao da koristi, kako bi Hegel rekao, „lukavost uma“.

Kada su se pre i posle Plenuma formirale razne komisije, Kardelj je rekao mom ocu: ti ćeš da vodiš komisiju ispred SIV-a. Moj otac je odbio. Kardelj je insistirao: ili ti ili ja, nema ko drugi - implicirajući - samo mi imamo dovoljno moralnog kredibiliteta. A pošto ja ne mogu, to znači ti. U stvari, taj Kardeljev zahtev je značio, sad moraš da platiš cenu za prijateljstvo koje ste imali.

U proliferaciji raznih izveštaja vezanih za slučaj Ranković i verzija tih izveštaja, prvobitnih i naknadnih, ne znam ko je napisao izveštaj koji se danas smatra izveštajem Komisije SIV-a, koju je vodio moj otac, ali izveštaj koji je moj otac napisao ima potpuno suprotan smisao od tog izveštaja. Izveštaj mog oca napisan je uz mnoge opstrukcije i bio je najobjektivniji izveštaj koji je tada napisan. Doneo je zaključak da nema dokaza da je prisluškivanje postojalo.

Objavljivanje izveštaja koji je napisao Avdo Humo zabranio je Petar Stambolić, u to vreme predsednik SIV-a. Petar Stambolić je tu zabranu obrazložio: da se više ništa promeniti ne može, da su stvari legle, da su svi prihvatili krivicu Rankovića i da moj otac taj izveštaj negde arhivira. Očigledno je bilo da je Stambolić bio vrlo zainteresovan da posle Rankovića postane prvi čovek u Srbiji. Nije znao da on nije za tu ulogu. Moj otac se u tom izveštaju najviše oslonio na ono što mu je govorio i pisao Selim Numić, koji je tada bio uhapšen i koji je po prirodi svog posla najbolje mogao da zna da li je prisluškivanja bilo. Moj otac ga je znao dugi niz godina kao poštenog čoveka.

Ubeđenja mog oca se nisu u svemu poklapala sa Rankovićevim, ali su po osećanjima bili i ostali prijatelji. A Slavka i Olga su bile najbolje prijateljice dok su žive bile.

Sakupilo se više uzroka koji su omogućili „slučaj Ranković“. Prvu značajniju pukotinu u dobrim odnosima između Tita i Rankovića napravile su njihove supruge - Jovanka i Slavka. Slavka je intelektualno i svojim šarmom nadvisivala Jovanku. Slavka je sasvim slobodno sa Jovankom razgovarala, kao što bi i sa svakim drugim. Reagovala je, može se reči čak i blago, na Jovankine izjave, i time, namerno ili ne, pokazivala tu razliku koja je postojala između njih. Naravno pred Olgom Slavka je govorila daleko oštrije o Jovanki.

Kada je prvi put Olga videla Jovanku, ona je bila mlada, lepa devojka koja se stidljivo smeška. Vremenom se situacija promenila. Jovanki nije prijalo da se ogleda u Slavkinom ogledalu i punila je Titu uši protiv Slavke i Marka. Polako i nepovratno su se kvarili odnosi između Tita i Marka i pored toga što je Marko od rata pa nadalje bio najpouzdaniji Titov oslonac. Ni jedan od njih, naravno, nije hteo niti da ućutka svoju ženu niti da se razvede od nje.

U Smederevu, na nedeljnom izletu, kome se bio prvi put priključio i Tito sa Jovankom, i sam sam prisustvovao jednom takvom zatezanju atmosfere između Jovanke i Slavke.

Teško je reći da su neke veće konceptualne razlike dovele do razlaza. U bitnome su se Tito i Marko slagali. Jedino što je u određenim situacijama, naročito posle „slučaja Ranković“, Tito morao određenu cenu da plati u pogledu svojih konceptualnih ubeđenja, onima koji su učestvovali u smeni Rankovića. To mu nije preterano teško padalo ako su njegovi osnovni uslovi zadovoljeni.

Važnije od konceptualnih razlika i od odnosa dve supruge bilo je to što Tita nisu previše interesovala - a i godine su pristizale - bezbrojna konkretna pitanja vezana za državno-partijske poslove. On je ta pitanja prepustio Rankoviću, koji je sve više držao konce u svojim rukama, a Tito se sve više osećao kao „Engleska kraljica“ - što je smetalo njemu, smetalo Jovanki i svima onima koji su se plašili neminovnosti da posle Tita dođe Ranković.

Bipolarni sistem vlasti i bez konceptualnih razlika, na bazi dihotomije apstraktno - konkretno, u to vreme kod nas nije mogao da opstane. Jedini ostvariv način smenjivanja Tita bio je da on, uz pomoć njega samoga, postane samo figura na vlasti. Svaki drugi način, uključujući nasilni, bio je potpuno nerealan zahvaljujući ogromnom autoritetu koji je Tito imao - pa ni Rankoviću nije padalo na pamet da smenjuje Tita. Prema tome, Ranković je morao da ode.

Mnogi su u pukotinu, koja je nastala između Tita i Marka, ubacili svoje interese i još više je produbili. Dodvorice kakav je bio, na primer, Cvijetin Mijatović, osetili su promenu klime i stupili su u akciju: Cvijetin se pre afere dodvoravao Marku poklanjajući mu lovačke puške, a kada se klima promenila, izmislio je da Ranković hoće da bude Titov naslednik. Marko se sigurno takvom nekom idejom nije razmetao, a svima je tada logično bilo da će on da nasledi Tita. Ono što je važnije bilo, svi mogući autonomaši po pitanju vlasti, i lažni samoupravljači i svi oni koji su se plašili da će posle Tita doći Ranković, i oni koji su očekivali novu preraspodelu vlasti, videli su svoju šansu kada se ta pukotina pojavila.

Takav jedan, za to vreme krupan događaj, malo verovatan i teško izvodljiv, kakva je bila smena Rankovića, mogao je da se izvede samo radikalnim sredstvima kakva je bila priča da Ranković radi Titu o glavi, koja je iznesena dovoljno apodiktično da nije mogla biti dovedena u pitanje.

Smisao priče o prisluškivanju nije naravno bio da je Ranković prisluškivao Tita i Jovanku da bi bio bolje obavešten šta Jovanka razgovara na telefon i šta priča u svojoj spavaćoj sobi, nego da je prisluškivanje postojalo u sklopu namere da Ranković nasilno smeni Tita ili da mu čak dođe glave.

U jednoj internoj informaciji koja se pojavila pred Brionski plenum pominju se i neke gasne cevi. Kada je efekat postignut, odustalo se od takve optužbe. Mnogi su bili šokirani i paralisani. To je verovatno bio za namernike najbolji i jedino mogući put. Stvari su predstavljene kao priprema puča protiv Tita, a odigrao se puč protiv Rankovića.

Kasnije, okruženje je „spaslo“ Tita i od dvovlašća sa Jovankom i pri kraju svog života on je stvarno postao „Engleska kraljica“ sa vladajućim vrlo lošim okruženjem.

Za tvrdnju da je Avdina misija posle „slučaja Ranković“ imala smisla pomenuću nekoliko primera: Da nije bilo Avde, koji se suprotstavio Petru Stamboliću i njegovoj ideji da se projekat beogradskog mosta Gazela suzi za dve trake, taj most bi danas bio praktično neupotrebljiv. Kako je pisao Svetozar Vukmanović, 1968. godine Avdo je najviše doprineo da se prvobitan oštar odnos prema studentima promeni. Kada je inicirao stav Jugoslavije prema događajima u Čehoslovačkoj, Avdo je naljutio i Brežnjeva, koji ga apostrofira u jednom telegramu Titu. Koča Popović je tom prilikom rekao: ako ni radi čega drugog, radi ovoga ćeš ući u istoriju. Na Brionima 1972. godine Avdo se posle skoro 30 godina razjasnio sa Titom i uspeo da ga obaveže na dublje društvene promene i onda bio brutalno ekskomuniciran od strane vladajuće državno-partijske birokratije pod optužbom da se bori protiv onoga što danas zovemo jednoumljem.

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.