Prošlo je četrdeset dana od iznenadne smrti mog supruga Predraga Simića, redovnog profesora Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Zato ovom prilikom želim da se, u ime porodice i svoje lično ime, od srca zahvalim celokupnoj srpskoj javnosti na izrazima saučešća i na prijateljstvu, pažnji i ljubavi s kojima su došli da na poslednji put isprate Predraga, i na isti takav način se ophodili prema nama, njegovoj porodici. Zahvaljujemo predstavnicima brojnih državnih i privatnih institucija i političkih partija.
Takođe, duboku zahvalnost za reči utehe izražavam stranim diplomatskim predstavništvima u Beogradu, ambasadorima brojnih zemalja koji su cenili Predragov blistavi um, osećaj za pravdu i pravo svih ljudi na život i svoje mesto na planeti.
Na komemoraciji na Fakultetu političkih nauka, gde je Predrag radio, i na Institutu za međunarodnu politiku i privredu, gde je bio direktor u periodu 1989-1997, čule su se prijateljske, kolegijalne i reči poštovanja za njegov profesionalni rad, kao i rad sa studentima i duboku ljudskost i razumevanje studentskih želja i potreba. Optimizam i želju za proširenjem akademske saradnje delio je s kolegama s univerziteta u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci, Skoplju i posebno u Podgorici, gde je predavao više od pet godina, ali i u Turskoj, sarađujući s univerzitetima i institutima u Istanbulu i Ankari, kao i u Organizaciji za Crnomorsku saradnju. Smatrao je da se saradnjom jača regionalna akademska zajednica, a život na ovom prostoru kome je istorija ostavila teško breme sukoba i potrebu za istinskim ljudskim pomirenjem čini kvalitetnijim, o čemu je pisao u svojim knjigama.
Zahvaljujem se svim medijima i posebno mojim kolegama iz Radio-televizije Srbije na poštovanju koje su mu ukazivali za života ceneći njegovo stručno mišljenje, ali sećajući ga se i sada kada više nije među nama.
Ja sam posle petnaest i po godina ostala ne samo bez životnog saputnika, mog Peđe, kako sam ga oslovljavala u našem domu, već bez osobe koja mi je bila inspiracija, snaga i podrška. Govorio je da sam isto to i ja njemu.
Zajedno smo upoznavali svet, putovali i družili se s divnim ljudima koji su odmah prepoznavali širinu njegovog znanja, velikodušnost, duhovitost i prirodnost, zbog čega su ga izuzetno poštovali i voleli. Ja sam ponosna što sam koračala s njim, učila od njega, želeći da budem dostojan partner. Još sanjam taj san i sećam se stiha Jovana Dučića koji sam mom pametnom, dobrom i lepom supružniku uputila davne 2000, a on ga sačuvao do poslednjeg dana i uvek s osmehom sećao: „Ti si moj trenutak i moja sen i sjajna moja reč u šumu… Volim te!“
Hvala prijateljima i kolegama u dnevnom listu Danas, koji smo podjednako s uživanjem čitali, na prostoru koji je odvojio za sećanje na Predraga.
Srećni smo i ponosni što je bio i ostao najlepši deo naših života!
Jasminka Simić s porodicom
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
