Zašto Kinezi podmićuju političare i na onom svetu

                                   P { margin-bottom: 0.21cm; }A:link { }

Da bi odgovorila na postavljeno pitanje istražila je poglede na „život posle smrti“ u različitim istorijskim epohama i kulturama, njihovu vezu sa ekonomskim promenama, kao i njihove međusobne uticaje i sve to sažela u knjizi „Primaju li kreditne kartice u raju“, koju je u prevodu Gordane Smuđe na srpski jezik objavila izdavačka kuća Hesperiaedu. Srpski prevod ove knjige nedavno je predstavljen u zgradi Protokola, a Milica Ž. Bukman u razgovoru za Danas kaže da je „posle tri decenije bavljenja ekonomijom tema o zagrobnom životu probudila“.

*Proučavali ste različite civilizacije i različite kulturne obrasce koji se bave pitanjem šta posle smrti. Šta je to što ljude privlači ovoj temi?

– Smrt je univerzalna tema – ne znamo šta je, nikad se niko nije vratio da priča o tome, sve nas čeka, a nemamo pojma šta je to. Zato su tu ljudske fantazije neverovatne. Naravno, postoje religije koje nam objašnjavaju šta se dešava i kakav život zbog toga treba da živimo na ovom svet, kao što je slučaj sa islamom, u pravoslavnoj i rimokatoličkoj crkvi. Međutim, pronašla sam da postoje kulture koje imaju fascinantne i „lude“ ideje o zagrobnom životu. Recimo, Asteci u Latinskoj Americi su verovali da svi imamo dve duše kad umremo – jedna koja miruje na jednom mestu i druga koja putuje, gleda razne stvari i ima razna iskustva. To navodi čoveka da pomisli da će kad umre da proputuje ceo svet i slične stvari. Ima jako puno interesantnih maštanja.

*Šta motiviše ljude da „kupuju“ i materijalno obezbeđuju svoje mesto na „drugom svetu“?

– Na predstavljenje knjige donela sam novčanice koje Kinezi nose sa sobom ili ih familija zapali na kremaciji, a posle to radi svaki put kad ide na groblje određenim danima i zato što veruju da mrtvima novac treba da potplate političare, kupe stvari i sve ono što im treba na ovom svetu. Islam još tvrdi da posle smrti svi idu ili u pakao, gde su vatre ili u dženet – raj. Sa hrišćanstvom je malo komplikovano, jer je pre nekoliko decenija Rimokatolička crkva prvi put rekla da je sve to stvar „glave“ i vere, a ne toga da telo i duša idu na neko mesto. Mnogi drugi misle drugačije. Recimo u budizmu se ne zna da li će neko kad umre imati sreću ili nesreću, što ne zavisi od toga kakav život vodi na zemlji, da se na onom svetu rodi s malom gušom. Ako imaju malu gušu, ne mogu da jedu i onda familija poziva sveštenike i plaća im, prave se velike donacije, da kroz magiju i neke mirise odu na onaj svet, nađi njihove mrtve kako bi im otvorili grlo da bi mogli ubuduće da jedu. Kod nas, recimo, imate sahrane sa gozbama, velelepne spomenike… I to su velike pare, mada ne znamo da li se ljudi pokazuju vizuelno da bi svi videli koliko imaju para i šta sve mogu da urade ili zato što ne znaju i razmišljaju šta se dešava posle smrti.

*Da li to znači da je smrt najunosniji posao?“

– Najbolja investicija. Smrt je život.

*U kom smislu dovodite u vezu ekonomiju i umetnost?

– To su ekonomski koncepti i principi. Ekonomija se definiše kao studija o donošenju odluka kad ljudi nemaju dovoljno para, vremena, snage… Svi mi ničega nemamo dovoljno, sve bismo hteli više. To znači da stalno moramo da donosimo odluke i pravimo izbore – da živimo ekonomiju od momenta kad se probudimo do trenutka kad idemo na spavanje. To je jedan koncept. Drugi je to da ekonomisti vole da misle da su ljudi relativno racionalni i da nam je potreban podsticaj da nešto uradimo, pogotovo ako je to monetarni podsticaj. Podsticaju nisu uvek novčani, to može da bude i nešto drugo tako da takvih ekonomskih koncepata i principa ima puno. Retko u kom filmu nema ekonomije. Knjigu o tome napisala sam zajedno s ćerkom, koja mi je pronašla filmove koje njena generacija gleda. Najbolji primer pun ekonomskih koncepata je, recimo, film „Plavuša s Harvarda“ – Legally Blondee. Kad usred crtanja grafikona na predavanju pomenem taj film kao primer, moji studenti se najpre šokiraju, a onda „probude“, jer im ne govorim o apstrakcijama, nego ekonomski koncept dovodim u njihov svet.

*Šta planirate posle knjiga koje se bave ekonomijom u umetnosti i životu posle smrti?

– Već sam se vratiti na ovu dosadnu ekonomiju. Pišem o izbeglicama u – Keniji i Malaviju. Preko interneta predajem jednu vrstu ekonomije koja treba da pomogne tim ljudima u kampovima, iz kojih ne mogu da izađu, da počnu svoj biznis. Oni nemaju pravo da se kreću i rade izvan kampa, da otvore račun u banci, ne smeju da voze auto… To je geto. Zbog toga grupa profesora sa više od 140 univerziteta iz celog sveta dobrotvorno radi svake godine po dva meseca – drži kurseve tim izbeglicama. To je takođe veoma fascinantno. Imam grupu od 18 do 22 studenta i svakodnevno kontaktiramo preko interneta. O tome će biti moja sledeća knjiga

Srpski prevod i domaći primeri

Prema rečima Milice Ž. Bukman, njena knjiga „Ekonomija u filmu i književnosti“ takođe bi trebalo da bude objavljena na srpskom jeziku. Ona kaže da je već sugerisala izdavaču da umesto nekih stranih filmova u tekst unese po tri srpska filma i knjige. Sagovornica Danasa rođena je u Beogradu, odrasla u Rimu, školovala se u Londonu. Na Univerzitetu Sent DŽozef u Filadelfiji predaje predmet Ekonomski razvoj, osnivač je i direktor Filadelfijskog ekonomskog programa stažiranja, predavač-volonter za Visoko obrazovanja na marginama na onlajn kursevima za izbeglice u Africi, autor više knjiga.