„Ne znam tačno kako smo došli u Jugoslaviju. Ne znam zašto su moji roditelji odlučili da, odlazeći iz Irana, dođemo baš ovde. Ali drago mi je da je bilo tako“, kaže u razgovoru za Danas Amir Arsames Escandari, Iranac koga je životni put vodio iz rodnog Teherana preko Jugoslavije do Finske.
Decenijama pre nego što su hiljade ljudi iz zaraćenih područja na graničnim prelazima Srbije postali gotovo uobičajena stvar, izbeglice iz celog sveta bežeći iz svojih domovina sreću su tražile u tadašnjoj SFRJ. Pre ratova devedesetih, Mađarima, Poljacima, Čehoslovacima, Rumunima… prva stanica na putu ka zapadnom svetu bio je motel „Hiljadu ruža“ na Avali. I Amir je deo svog detinjstva proveo na ovom, kako kaže, „magičnom mestu“.
– U Beograd sam došao kao sedmogodišnjak i ostao četiri godine. Živeli smo u motelu „Hiljadu ruža“ na Avali, i zaista su brinuli o nama. To je jedno magično mesto. Bila je prava avantura biti tamo. Mislim da tamo ne postoji drvo u koje nisam urezao – Amir plus Eva u srcu. To je bila jedna Čehoslovakinja u koju sam bio zaljubljen – kaže Amir koji je nedavno posle 25 godina posetio Beograd.
Prema njegovim rečima, za prvih godinu dana uspeo je da nauči tri jezika – engleski, rumunski i srpski.
– Sa osam godina postao sam glavni prevodilac u kampu. Moji roditelji su to shvatili kao dobru stvar. Da ja sada imam decu ne bih isto mislio. Plašio bih se šta li moje dete prevodi. U 12 sati noću izlazio sam iz svoje sobe da bi rešio neki konflikt. To sigurno nije bezbedno – ističe Escandari, dodajući da se iz tog perioda seća Lepe Brene, Crvene zvezde, Partizana…
Današnjeg Finca na ove prostore vratila je profesija, budući da je Amir filmski reditelj. Nedavno je u Beogradu predstavio svoj dokumentarni film „Piksadores“.
– Toliko različitih stvari mi se dogodio u motelu na Avali. Tamo sam se prvi put zaljubio i prvi put poljubio. I pre toga sam voleo filmove, ali tamo sam postao fanatik. Nismo imali televiziju, ni video rekordere… već smo mi deca međusobno prepričavali jedni drugima sadržaje nekih filmova. Ali ne samo to, kada nismo više mogli da se setimo nijednog filma, izmišljali smo priče i pravili se da su to filmovi. Tamo sam postao filmski pripovedač – objašnjava Escandari.
Na Avali je kako kaže i prvi put čuo za ime Arnolda Švarcenegera.
– Nisam gledao nijedan njegov film pre toga. Deca iz Rumunije su mi govorila da je visok dva metra. Da su mu leđa široka tri metra. Neverovatna stvar. Onda je konačno jedan čovek sa Šri Lanke nabavio televizor i video rekorder. Pustio je jedan film sa Švarcenegerom. Bili su to „Blizanci“ sa Denijem Devitom. Tada sam video da je to jedan običan čovek. Ne tako veliki kao što su pričali – kaže uz osmeh Amir.
Iz tog perioda u sećanju su mu ostali i Romi koji su dolazili u izbeglički kamp.
– Jednom su doveli medveda. Igrali su sa njim. Bili su tako divlji. Otada sam jako zavoleo Rome. I sada ih ima u svim mojim filmovima – ističe reditelj i dodaje da je u Jugoslaviji upoznao i filmove Emira Kusturice, zbog kojih se takođe zaljubio u život Roma, ali i u njihovu muziku.
Kako kaže, u kampu su bili ljudi iz celog sveta, te je poneo toliko različitih stvari sa sobom iz Jugoslavije.
– Bilo je tragično kada smo izgubili Jugoslaviju. Godinama sam bio fasciniram tom pričamo – kako se Jugoslavija raspala. Kao dete sam pokušavao da shvatim kako je bilo moguće da iz jednog rata pređemo u drugi. I to u tom, za mene srećnom mestu. Iz te moje dečije perspektive mislio sam da je fudbal podelio zemlju. Navijači koji su voleli različite klubove. Da se ništa od toga ne bi dogodilo da nije bilo fudbala. Nisam mogao to da shvatim do kraja u tom trenutku – seća se Amir, koji je Jugoslaviju napustio 1990. godine, otišavši s roditeljima u Finsku.
Ali, kako kaže, ono što ga je najviše potreslo bilo je kada su dve godine kasnije u Finsku stigle izbeglice iz Jugoslavije.
– To su nam bile komšije. Mi smo bili njihove izbeglice u Beogradu a sada su oni postali naše. U trenutku kada svet potresa humanitarna kriza treba se setiti da smo i mi ili naši preci bili u istoj ili sličnoj situaciji i da i mi sada treba da pomognemo tim ljudima, kao što su i nama tada pomogli – dodaje naš sagovornik.
Za sebe kaže da nije nacionalista i da ne vidi sebe ni kao Iranca ni kao Finca.
– Nikada nisam našao mir. Nekada sam bio izbeglica a sada sam ciganin. Putujem po celom svetu, srećan sam što mogu da pričam priče iz svih delova sveta. Deo mene se uvek promeni kada se susretnem sa novim ljudima – dodaje Amir.
O svom životu u Beogradu voleo bi da snimi film, ali ne uskoro.
– Voleo bih da budem dosta stariji kada to budem učinio. Možda za 15 godina. I želim da tada imam svoju decu kojoj ću pričati priču o svom detinjstvu. Sada govorim druge priče. Sebi ću se vratiti kasnije – zaključuje Escandari.
On trenutno priprema nekoliko filmskih projekata, od kojih će jedan govoriti o džihadistima, zbog kojih Evropom danas lutaju milioni ljudi, dok će drugi filmski naslov biti posvećen istoriji dolaska Roma na prostor severne Evrope.
Brazilske favele
Film Amira Arsamesa Escandarija „Piksadores“, koji je prikazan na Nedelji finskog filma, prati grupu mladića iz favela Sao Paula koji žive za „piksašo“, vrstu ulične umetnosti – ispisivanja poruka na neboderima. Sloganima koje tajno ispisuju noću, rizikujući život kako bi dospeli do vrhova solitera, izražavaju revolt prema brazilskom društvu.
– U favelama sam otkrio koliko život može biti opasan. Ja sam bio izbeglica. Bežao sam zbog ratova. Ali moji roditelji su bili jako brižni. Nisam imao prilike ranije da vidim takve stvari. Sreo sam decu koju su roditelji napustili i sada su se o njima brinuli dileri droge. U takvoj situaciji možete postati ili siromašni verski fanatik ili kriminalac. Gledao sam njihovu borbu i fasciniralo me je što se bore protiv sistema, što nisu odustali. Oni zakonski ne postoje. Ne idu u školu. Nemaju dokumenta. Pa ipak pokušavaju da urade nešto revolucionarno. I zbog toga su spremni i da poginu – ističe reditelj.
I finski i iranski reditelj
Amir Arsames Escandari kaže da sebe ne vidi ni kao deo iranske kinematografije ali ni kao predstavnika nordijske škole. Zapravo deo je i jednog i drugog sveta filma, kako kaže.
– U Finskoj nije toliko teško snimiti film. Za razliku od recimo Meksika ili drugih siromašnijih zemalja. Ali to nije uvek dobro. Veliki trud i manje sredstava iziskuju da se snimaju samo dobre priče. U Iranu su uprkos zabrani snimljeni fantastični filmovi. Ne mislim da je cenzura dobra stvar, već da može doneti i nešto dobro – smatra filmski autor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
