Deda Đorđe i dalje na Zejtinliku

U nedelju sam se uputio na srpsko vojničko groblje. Tišina koja me je dočekala kada sam otvorio kapiju je bila nekako zastrašujuća. Odmah sam spazio čuvarsku kućicu, jako skromnu, koja, čini se, ne zadovoljava kriterijume koji su potrebni za kakav-takav normalan život. Pokucao sam na vrata. Nije bilo odgovora. Pomislio sam da je vest možda tačna…

Posle desetak minuta, ipak – deda Đorđe se pojavio. Niži čovek, obučen u srpsku vojničku uniformu. Išao je polako i pogureno, u uniformi, čini se pun ponosa. Prišao mi je i odmah počeo razgovor. Raspitivao se odakle dolazim i čime se bavim u Solunu. Iako mu je bilo vreme ručka, pokazao mi je grobnicu i ispričao njenu istoriju. Vrlo energično je pričao o srpskim vojnicima, Solunskom frontu, sve potkrepljujući istorijskim činjenicama… Pričama nikad kraja, a kako da bude kad je deda Đorđe neiscrpni izvor informacija…

Pitao sam ga ko će da ga nasledi, na šta mi je odgovorio da će njegov zamenik biti neko iz Srbije pošto nema krvnih srodnika. Spomenuo je da bdi nad senima palih vojnika 54 godine, a da su pre toga to radili njegov otac i deda. Takvu posvećenost, smirenost i skromnost nikad nisam bio u prilici da vidim.

Đorđe Mihailović je istinski srpski patriota i verovatno jedan od retkih koji nemaju nikakve koristi od toga. Uslovi u kojima on živi su na granici skromnosti i siromaštva. Negde sam čuo da mu Srbija plaća 100 evra mesečno za to što čuva groblje. Iskreno se nadam da to nije tačno. Kada nije turistička sezona, deda Đorđe je veoma usamljen i verujem da mu nije nimalo lako. Njegova životna priča je vrlo kompleksna i prožeta je sa puno odricanja i teškoća.

Deda Đorđu nisam rekao šta pišu srpski tabloidi. On verovatno i ne zna da se to desilo, a i da zna, verujem da im ne bi uzeo za zlo…

(Autor je student Američkog koledža u Solunu)