Junaci socijalizma sa "hiljadarke"

Ne treba dodatno pominjati da je za većinu odraslih u nekadašnjoj Jugoslaviji pomen na novčanicu sa likom rudara udarnika prva asocijacija na priču o Aliji Sirotanoviću. Što nije ništa čudno, budući da su i članovi ekipe, kako kažu, kao inspiraciju i polazište za film imali upravo životnu priču nekadašnjeg svetskog rekordera u kopanju uglja.

U čemu je dakle pogreška? U tom što ta novčanica nije bila čuvena hiljadarka koja je za radničku klasu nakon Drugog svetskog rata bila najveća vrednost. Nasmejano lice sa papira pripadalo je livcu iz Zenice Arifu Heraliću. Lik rudara Alije Sirotanovića iz Trtorića kod Breze, koji je za svoj veliki uspeh od Tita tražio samo veću lopatu, stilizovan je tek 1987. godine za novčanicu od 20.000 dinara.

Ova pogreška zapravo nije ništa novo, jer već godinama većina nekadašnjih stanovnika SFRJ ne može tačno da razazna gde počinje Arifova priča a gde se završava Alijiina, budući da su obojica bili simboli vrednog i zadovoljnog socijalističkog radnika, koji su od svoje države dobili samo prepoznatljivost i slavu, mogućnost da im se ime decenijama kasnije tek ponekad pomene, dok su veći deo života proveli u siromaštvu (ili na ivici siromaštva), zaboravljeni i od političkog rukovodstva, ali i od radničke klase.

Arif Heralić bio je primeran radnik, romske nacionalnosti, iako se verovatno ne može reći da je bio ravan Aliji (što ne treba doživeti kao minus, jer nema toga ko bi Aliji bio ravan). Upamćen je kao jedan od livaca zeničke Železare, kojeg je, baš kao i Aliju, vlast pretvorila u heroja socijalističke države, stavljajući 1955. njegov portret (autora Nikola Bibić, objavljen u listu Borba) na novčanicu od hiljadu dinara.

Srećnog zeničkog radnika punog samopouzdanja svako je želeo da ima u džepu, jer „hiljadarka“ je „hiljadarka“. Ali to se promenilo kada je novčanica 1965. devalvacijom postala banka – novčanica od deset dinara.

Heralić je u Zenicu došao iz Maglaja gde je vlastitim očima video kako mu oca i braću streljaju ustaše. U Zenici se zaposlio u Železari gde je radio na visokoj peći, a po štampanju novca postao je državna zvezda.

„Kad novčanica uđe u promet, ja obolih na srcu“, ostale su zabeležene njegove reči iskazane novinaru lista Politika ekspres 1967. godine. „Zatim puče glas da sam dobio dva miliona, pa me neki noću isprebijaše namrtvo. Uzeše mi 150.000 dinara…“

Legenda kaže da su problem i sklonost ka piću počeli da se pojavljuju kada je okolina počela drugačije da se ponaša prema njemu, ali i zato što je i sam postao svestan činjenice da je njegovo lice svakodnevno u rukama nekoliko miliona ljudi. Heralić je sredinom šezdesetih godina prošlog veka tražio novčanu naknadu za korištenje njegovog lika na novčanici, ali je nikada nije dobio. Jedina nadoknada bila mu je Titov ogroman portret u ulju, nepoznatog autora, koji je krasio Arifov stančić od plafona do poda. Tu sliku Arif sa „hiljadarke“ nikad nije hteo da proda, iako je umro u krajnjoj bedi i siromaštvu 1971. godine kao invalid rada. Imao je jedanaestoro dece, od kojih je tek sedmoro doživelo školski uzrast. O smrti Arifa Heralića objavljena je sledeća kratka vest u beogradskim Večernjim novostima od 17. juna 1971. godine: „U Zenici je juče, posle duže bolesti, umro Arif Heralić, radnik zeničke železare i višestruki udarnik, čiji je lik bio na novčanici od 1.000 starih dinara. On je u železari radio na teškim poslovima i pre nekoliko godina je oboleo. Zbog toga je penzionisan“. O Arifovoj sudbini snimljen je i dokumentarni film „Devalvacija jednog osmijeha“ (1967) u režiji Vojdraga Berčića.

Novčanica Alije Sirotanovića pojavila se u opticaju na početku kraja jugoslovenske ekonomije i države. Ovaj rudar udarnik ceo radni vek proveo je u Rudniku mrkog uglja Breza, u kome je 24. jula 1949. godine, u jednoj osmočasovnoj smeni iskopao 158 tona uglja – 253 rudnička vagoneta, čime je za 215 odsto prebacio brigadnu normu od 50 tona za šihtu i oborio dotadašnji rekord Alekseja Stahanova iz 1936. godine. Zbog ovog podviga Alija je odlikovan četvrtim po važnosti ordenom u FNRJ/SFRJ – Junak socijalističkog rada. Štampa je naširoko i nadugačko pisala o ovom podvigu, a o Aliji su se vremenom isprele mnoge legende koje su, kao i većina legendi, samo delimično tačne, a neke apsolutno netačne, kao ona o veličini lopate sa kojom je radio, o tome šta je rekao Titu, te da je Andžej Vajda, inspirisan njegovim podvigom, snimio film „Čovek od mermera“. „Sirotanovićka“ je tako postala i lopata koju je on sam napravio za tu priliku (iako je on zapravo bio kopač koji je radio s bušilicom), i lopata koju je dobio kada ga je Tito pitao „treba li mu štogod“ a on lakonski odgovorio „veća lopata“.

Ceo radni vek proveo u istom statusu – rudar-brigadir, a penzionisao se sredinom sedamdesetih. „Drugovi“ su ga se setili sredinom osamdesetih, pa su mu u vreme kad mu je lik „udaren“ na „dvaesiljadarku“, dodelili nagradu AVNOJ-a koja je „vukla“ nacionalnu penziju, a ispred ulaza u upravnu zgradu rudnika Breza postavljena je njegova bista. Da li je nacionalna penzija do njega i stigla nije poznato. Umro je 13. maja 1990. godine, tik pred smrt Jugoslavije.

Na neki način, moglo bi se čak reći da se film „Hiljadarka“, više slučajno nego namerno, poigrava sa ovom zavrzlamom, stavljajući lik Atifa, sa sve rudarskom kacigom na pozadinu FNRJ novčanice od hiljadu dinara. Osim toga, film se podjednako poigrava sa mitskim dimenzijama oba lika stavljajući ih u kontroverzne okolnosti. Tako je osmeh Branislava Trifunovića, koji asocira na Arifov čuveni osmeh livca koji pokazuje da je trudbenik u socijalističkoj zajednici jedno veselo i nasmejano biće, u filmu izazvan pogledom na obnaženu devojku. S druge strane udarnik koji obara svetske rekorde u kopanju uglja zapravo je neradnik koji već prvi dan na poslu odustaja od ponovnog silaska u jamu zbog prljavštine i prašine.

Ova uobičajena pogreška dokumentovana je i u pesmi „Internacionala“ Radeta Šerbedžije, koja je poznata i pod imenom „Alija“, budući da Šerbedžija peva o herojskom zeničkom livcu i čuvenoj hiljadarki, ali nazivajući radnika Alijom Sirotanovićem. Rudar udarnik inspirisao je i pesmu „Srce, ruke i lopata“ Zabranjenog pušenja, koji ovde nosi ime Avdija. Stihovi govore o zaboravljenom heroju radničke klase, koji je imao samo jedan san – hiljadu tona za jedan dan. „NJegov je dan udaran“, odzvanja refren pesme prigodan i za Arifovu i za Alijinu sudbinu.

Četrnaest tona više

Svega četiri dana nakon što je Alija Sirotanović postavio rekord, premašio ga je njegov kolega iz istog rudnika, Nikola Škobić, takođe nosilac ordena Junak socijalističkog rada, koji je sa svojom brigadom iskopao 14 tona više od Alijine. Time je otpočela serija obaranja rekorda u Jugoslaviji.

Som

Naziv „som“ za novčanicu od hiljadu dinara nastao je, navodno, zbog rudarskih velikih naočara koje je Arif Heralić nosio, jer se nekome verovatno učinilo da te naočare liče na oči soma, čemu danas dugujemo izraz „soma dinara“.