Pesma jača od tužbi i politike

– Mnogo vam hvala! Tek smo počeli – bile su reči kojima je Miroslav Ilić zahvaljivao vernim obožavateljima na dvosatnom spektaklu održanom preksinoć u areni Zagreb.

Poznati pevač napunio je zagrebačku halu i na svom dvosatnom nastupu digao publiku na noge, kako piše hrvatska štampa. Ilić je doveo i ovogodišnje pobednike trubačkog festivala u Guči, te frulaša Boru Dugića. Publika je, pišu hrvatski mediji, oduševljeno pevala svaku Ilićevu pesmu. Sa druge strane, iste večeri u Beogradu nastupio je hrvatski pevač Goran Karan, koji je takođe napunio Sava centar i pevao zajedno sa ushićenom publikom.

– Na zapadnom Balkanu elite – kulturne, političke i finansijske, vode politiku razdvajanja i podsticanja različitosti – kaže za Danas Milena Dragićević-Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti. „Sa druge strane, životne navike stanovništva, ukusi, vrednosti – veoma su slične, čak i u zemljama sa kojima dugo vremena nismo imali direktnog kontakta, a posebno na prostoru ex-yu. Zvuk dalmatinske pesme u Srbiji ili šumadijskog melosa u Hrvatskoj, može da probudi neke zatamnjene emocije i sećanja – sećanja na „bolji život“, ili na drugačiju radost. Emocije koje oba ova melosa sobom nose su pozitivne i kada su pesme tužne – tekstovi su pevljivi, pamtljivi, asocijativni, lako se vezuju za sopstveni život. Dakle, s jedne strane nostalgija za prošlošću (a prošlost je naša mladost, pa smo prema njoj uvek sentimentalni), a sa druge želja da doživimo i nešto drugo, različito, nešto što će nam omogućiti osećanje radosti – vodi publiku upravo na ove koncerte… „objašnjava profesorka Šešić.

Ona kaže da ako se govori o kulturnim modelima – onda su to tzv. standardni građanski kulturni modeli – srednja klasa koja živi urednim životom, ne vidi sebe ni kao nacionalistu ni kao kosmopolitu, već traži zadovoljstva u svakodnevici koja joj izmiče na poslu, a i u kući, jer slobodnog vremena više gotovo da nema.

– Dakle, ovi koncerti daju nam osećanje instant sreće (jednom od takvih koncerata sam prisustvovala – „hommage“ koncertu Indeksima u Sava centru – i to je bio koncert srećnih ljudi) – a koncertni menadžeri i Srbije i Hrvatske bolje osećaju potrebe javnosti od naših političara koji pokušavaju da zaustave vreme istim (starim) pričama i istim odnosima. Autocenzura sada više postoji u politici no u kulturi. Političari mere reči i ne podržavaju javno ono što podržavaju privatno. Doduše, iako nema autocenzure, što je dobro, nama u kulturnom menadžmentu treba više odgovornosti i etičkog ponašanja – da se ne dozvole manipulacije sa antisemitskom literaturom na primer, ili fetišiziranje poznatih nacionalista – pevača, i sl. – mislim na likove poput Tompsona, ali i Bore Čorbe, čiji su spotovi sa Malim Knindžom primer ne samo neukusa već pre svega propagande. Dakle, ne autocenzura, već visoki stepen odgovornosti kod programiranja i izbora sadržaja… A ova dva koncerta predstavljaju primer „povratka u normalnost“ i stoga možda ne bi trebalo tome poklanjati toliku pažnju – pa to je nešto što bi trebalo da je uobičajeno – deo svakodnevne kulturne ponude. Valjda su prošla vremena kada smo išli da gledamo šta god dođe iz bivših nam republika – samo da bismo „podržali“, pozdravili dolazak, pokazali da nismo nacionalisti… Sada je već vreme da ne samo gostovanja već kolaborativni projekti postanu deo stalne kulturne prakse, ali pretpostavljam i da će doći vreme kada će „balkanske korporacije“ želeti da podržavaju transkulturne regionalne projekte. Ova dva koncerta samo pokazuju kolika je potreba ljudi da se i emotivno, a i na svaki drugi način, prevaziđu lokalne granice – ističe profesorka Šešić.

Muzičari iz Hrvatske i Srbije odavno su probili barijeru izazavanu ratovima devedesetih. Međutim, i pored uspešnih koncerata, bilo je i incidenata – tako je na primer 2005. u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu prebijen Darko Rundek, bivši frontmen grupe „Haustor“. Posle nastupa na beogradskom „Bir festu“ u Donjem gradu na Kalemegdanu, oko pet sati ujutru, petorica mladića, starih oko dvadeset godina, najpre su verbalno provocirali Rundeka uzvicima „ustašo, ustašo“, a zatim su ga fizički napali i pri tom mu napravili hematom na oku i slomili prst desne šake. Rundeka je tada posetio i izvinio mu se zbog nemilog događaja i predsednik Boris Tadić.

Koncert Lepe Brene u Zagrebačkoj areni podelio je prošle godine hrvatsku javnost. Obožavaoci su razgrabili ulaznice, ali su ratni veterani burno protestovali. Slično je bilo i kada je Bajaga za Novu godinu svirao u Rijeci. U Hrvatskoj opet, mnogi pevači i dalje ne žele da gostuju u Srbiji, poput Olivera Dragojevića i Miše Kovača, dok se u Srbiji od poznatijih na tu temu negativno izjasnio samo Bora Đorđević, koji je u međuvremenu ipak gostovao u Sloveniji, iako je ranije govorio da to neće nikad učiniti. Đorđe Balašević, koji je među prvima počeo da svira i peva u doskora zaraćenim državama, izazvao je revolt nacionalističkih krugova u Srbiji kada je na koncertu u Hrvatskoj, u Domaševcu, javno rekao: „Ja govorim jednu iskvarenu verziju hrvatskog, takozvani srpski“.

Koncert Miroslava Ilića u Zagrebačkoj areni, međutim, nije bio prvi njegov nastup u Hrvatskoj. On je u januaru ove godine pevao za predstavnike srpskih nacionalnih stranaka u jednom restoranu u Zagrebu na dočeku Pravoslavne nove godine. On je i ranije gostovao u nekim klubovima, što često čine i srpske folk zvezde pevajući po hrvatskim folkotekama u kojima se pušta uglavnom „srpski grandovski melos“.

Narodnjaci za Hrvate, pop za Srbe

Muzički kritičar iz Beograda Žikica Simić kaže za Danas da ne postoji barijera između Srbije i Hrvatske kada je reč o muzici, kao i da postoji recipročna zastupljenost muzičkih numera u ovim zemljama.

– U Srbiji se dosta sluša hrvatska muzika, što dokazuje i veliki broj gostovanja i koncerata izvođača iz Hrvatske. Takođe, njihova muzika, naročito ona stara, zastupljena je na mnogim našim radio programima. Isti slučaj je i u Hrvatskoj, gde se muzika iz Srbije vrti po radio stanicama – ističe Simić.

Kako kaže, reč je o muzičkim žanrovima, kao što su zabavna muzika, pop i rok, pre nego seriozna i muzika. Simić napominje da je rok muzika ipak najslušanija, a da se u Hrvatskoj sluša i novokomponovana narodna muzika ili turbo folk iz Srbije.

Pevačica Bebi Dol, na pitanje o slušanosti hrvatske muzike u Srbiji i obrnuto, kaže za Danas da je za nju sve to „jugoslovenska muzika“, kao i da bi volela da je sve to malo kvalitetnije od onoga što imamo u ponudi.

Davor Gobac iz hrvatske grupe Psihomodo pop kaže da ne želi da komentariše muziku iz Hrvatske i Srbije, zato što ne sluša domaću muziku.

– Odrastao sam uz stranu muziku, kao što su Bitlsi i Ramonsi, ništa drugo me ne zanima – kaže Gobac.