Ruše Asada iz Beograda

Ovako je Brajen Hanaji, Sirijac nastanjen u Beogradu, nedavno pričao dok je protestovao protiv režima Bašara Al Asada ispred sirijske ambasade u Beogradu. Tvrdio je da među osobljem ambasade ima onih koji nisu za Asada, ali se plaše da to javno pokažu. „Većina ih je na našoj strani, ali su u strahu da će biti ispitivani pod torturom. Plaše se. Mi smo taj strah odbacili i od njega više ne patimo“.

U Srbiji živi oko 150 Sirijaca. Tu su stigli na razne načine. Neki poslom, neki na studije, neki bežeći od režima.

– U Siriji je diktatorski režim od kada sam rođen. Ja ne pamtim drugu situaciju u mojoj zemlji, sem vanrednu, koja važi od 1963. godine. Građani nemaju svoja prava već 50 godina. Ne važi zakon. Mi smo navikli na to. U Siriji egzistira oko 17 bezbednosnih frakcija, službi, može da te uhapsi bilo ko od njih, strpa te u zatvor, a nemaš pravo ni na advokata ni na kontakt sa porodicom… – kaže Fajiz Al-al Van.

On ima 45 godina, a iz Sirije je prvi put otišao kada je završio gimnaziju, kao sedamnaestogodišnjak, da studira u Ukrajini, gde je završio za avio-inžinjera. Magistrirao je, i vratio se u Siriju da radi za njihovu vazduhoplovnu aviokompaniju u Damasku.

– Radio sam tamo punih 11 godina. Nije mi se svidelo što Sirija nema zakon ni za avijaciju. Direktori su članovi diktatorskog režima, ja sam se uvek trudio da se tu uvede neki red, jer ne možete u avijaciji raditi bez pravila. Avijacija je takva – jedna greška znači mnogo žrtava. Kao inženjer hteo sam tu nešto da promenim. Borio sam se da se napravi neki zakon. Radio sam na tome, ali na kraju zakon nije usvojen. Jer kada bi se usvojio zakon, ne bi bilo diktature u svemu, pa i u avijaciji. Situacija je postala loša za mene, i ja sam rešio da napustim svoju zemlju – priča Fajiz na simpatičnoj mešavini srpskog i ukrajinskog.

Fajiz je u Beogradu već osam godina.

– Narod u Siriji teško živi. Asadov režim je najgori diktatorski režim. Radiš, radiš, pa ti na kraju daju platu od 250 dolara, ili ti uopšte ne daju platu. A troškovi života su veliki. Mi smo snalažljiv narod, u Siriji sve što zasadiš raste, možeš se nekako prehraniti, ali sve ostalo je skupo, a plate male. Međutim, ako radiš za diktatorski režim, imaš debele pare. I onda si njihov rob. Ali ja nisam rođen da budem ničiji rob. Mi nismo rođeni da budemo robovi, već da budemo slobodni u našem izboru, našem mišljenju, našoj reči. Asad je srušio sve – od školskog sistema pa nadalje. Pokrao je sve od naroda. Njegov režim ima mnogo novaca. Zbog toga je on jak, a narod je slab. Ali došlo je arapsko proleće i narod hoće svoja prava. Mi znamo da je malo godinu dana da se obori neko ko vlada 50 godina – priča Fajiz.

On kaže da od 23 miliona Sirijaca – 21 milion protestuje protiv režima. Od ona dva miliona koji su za Asada – jedan milion to radi zbog privilegija koje im je režim dao, a drugi milion zbog straha.

– Asad je stvorio jednu klasu unutar države koja ne da svoje beneficije bez krvi. Ne prezaju da ubijaju, pobili bi 20 miliona ljudi samo da bi oni ostali da vladaju nad tri miliona. Spremni su na to. Ja mislim da je narod konačno rekao dosta tome. I dobio podstrek videvši šta se dešavalo u drugim arapskim državama koje su imale revolucije. Sada nema sela u Siriji gde svaki dan ne protestuju protiv režima – priča Fajiz.

Abdolrahman Mahamed je došao u Srbiju još 1983, na studije. U Siriji je završio dve godine Pravnog fakulteta.

– Međutim, poslali su me u zatvor, jer sam rasturao letke kao član opozicionih partija. Sve se odvijalo tajno. U zatvoru sam dobio takve batine da sam zaboravio majčino mleko kojim me je dojila. Stavili su me na jednu tablu, kao veliki sto, i peckali su me sa strujom. Čudnom sudbinom izašao sam iz zemlje bez suđenja. A kada te u Siriji uhapse ne daju ti nijedan dokaz da si bio u zatvoru. Nego te svakih mesec dana zovu da daš neku izjavu. Na kraju sam morao da pobegnem. Upisao sam novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Zaljubio sam se u Srpkinju, venčali smo se. A kako vi kažete – odande si odakle ti je žena, i ja sam ostao ovde da živim – priča Abdolrahman.

Radio je u ambasadi Kuvajta kao dopisnik njihovih medija. Napustio je posao kada je počela invazija Iraka na Kuvajt, zbog nesporazuma sa konzulom, i danas se bavi, kako kaže, modom. Ima i srpsko državljanstvo, a osim što se bori protiv režima Bašara Al Asada, politički je angažovan i u Srbiji. Abdolrahman je, naime, član Saveta za nacionalne manjine u Srpskoj naprednoj stranci.

– Naš narod u Siriji otvara svoj put, bori se, a mi odavde želimo da očistimo svoju savest i damo doprinos revoluciji. Napravili smo nekoliko protesta ispred ambasade. Sadašnji sirijski otpravnik poslova u Srbiji je za Asadov režim, sa njim nemamo nikakav kontakt. Oni u ambasadi nas gledaju kao teroriste, a mi samo mirno protestujemo – kaže Abdolrahman.

Sa Fajizom i Abdolrahmanom sedimo u kafeu u centru Beograda. Na stolu je brošura „Upoznajte sirijsku opoziciju“. Obojica su nasmejani, iako ih more brige. Fajizov mlađi brat je nestao u Siriji, i niko ne zna šta se desilo sa njim. Došli su jednog dana u njihovu kuću i odveli ga. Stariji brat se sakrio posle toga.

– Sa svojim familijama u Siriji imamo komunikaciju povremeno. Asad dozvoljava komunikaciju telefonom i internetom ponekad. To vam je kao voda i struja – jedan dan je nema, jedan dan je ima. Dva meseca nema struje, nema hrane, a svaki dan im padaju na glavu granate. Asadov režim je 1982. godine ubio 50.000 ljudi u gradu Hama. Avionima i tenkovima je zgazio ceo grad. Narod je od tad u strahu da ih Asad ne pobije. A zapadne zemlje su tolerisale sve te masakre jer je Sirija čuvar granice Izraela. Međutim, sad povratka nema – ubeđeni su beogradski Sirijci.

Objašnjavaju da su ranijih godina odlazili u posetu svojim rođacima u Siriji. Ali su, kada bi seli u avion za Beograd, jedva čekali da avion poleti, kao da ne odlaze iz svoje rodne zemlje. „Kad poleti avion, osetiš neko olakšanje, strašno je to“ – kažu.

Ne žele da posle pada Asada bilo ko od velikih sila okupira njihovu zemlju.

– Sirija ima dosta mozgova, uspešnih ljudi, ali van Sirije. Pobegli su i vratili bi se ako padne diktatura – pričaju naši sagovornici.

Iako je Siriju trenutno gotovo nemoguće napustiti, od kada je počela revolucija, u Srbiju je došlo desetine Sirijaca, mahom onih oženjenih za Srpkinje, ili bivših studenata Beogradskog univerziteta. Jedan od poslednjih koji je to učinio dok su, kako kaže, granice bile još koliko-toliko otvorene, takođe je učestvovao na protestu ispred sirijske ambasade. Samo je rekao: „Poslednji sam koji je normalno uspeo da napusti Homs. Sada iz Homsa ne sme da izađe niko. Nemaju vode, nemaju struje, još malo, i više neće imati ni vazduha… Pa narode, da li postoji neko u svetu ko može da ubija svoj narod?!“

Volimo Srbe

Vaš narod u Siriji ima lepu reputaciju. Istina, za Srbe ne zna mnogo ljudi, ali kada pomeneš Jugoslaviju i Tita sva vrata su vam otvorena. Imamo dobra iskustva sa Srbima, ali i sa svim bivšim Jugoslovenima, zato sam ja došao ovde. Kada je NATO bombardovao Srbiju, sirijski narod je spontano izašao na ulice. I ja sam učestvovao u tome. Mi smo bili protiv toga – kaže Fajiz.