Akcije i mi

Siromaštvo je broj jedan razlog za debakl akcionarstva. To najbolje pokazuje upravo primer trgovanja akcijama NIS-a. Nekome i 2.500 dinara „igra“. I manje od toga. Zato cena i pada. Drugi razlog je strah da neće prodati. Mnogi su hrlili kod brokera da što pre prodaju to što imaju samo da oni, iz njima (ne)znanih razloga, ne bi izvisili. A odakle potiče strah ako ne iz neznanja? Ko je uopšte građane ove zemlje probao da poduči šta da rade s akcijama? Da li je i to što je bilo po medijima dovoljno? Nije, naravno. Evo jedan primer. Koliko ljudi je najpre mislilo da je onih 1.700 dinara zapravo novac od NIS-a? Ima ih podosta. Ministri i državni organi nisu imali vremena da se bave edukacijom. Možda nisu bili na istoj strani sa radnicima? Da, reći će, nije to naš posao. Naravno, ovde uložiti i pedalj truda više od onoga što moraš je naučna fantastika. Zato nam je takva i država.

Prazan prostor se uvek lako popuni. Zato su needukovane akcionare „podučavali“ razni likovi u odelima, naravno veoma dobro „namazani“ kako da savetuju. Sećam se primera iz svog bližeg okruženja – situacije sa prodajom akcija Srboleka. Radnici su rasprodali akcije brzinom svetlosti kada je stigla ponuda. Sada protestuju. A šta rade bivši akcionari C marketa? I oni protestuju. Sada znaju da je 300 evra malo za akciju takve kompanije. A da li su znali kada su prodavali? Nisu jer nisu znali kako se ta cena utvrđuje. Poverovali su onom ko im je rekao da je 300 evra super cena.

Akcija NIS-a pada iako postoji garantovana cena. Kako to objasniti osim siromaštvom i neznanjem? Na tome su mnogi zgrnuli milione u ovoj zemlji i ne fali im dlaka s glave. Da li su dobro prošli i mali akcionari o kojima se toliko pisalo da su od dobijenog novca kupili stanove, automobile, frižidere… Jesu. Da li su mogli i bolje od toga? Sigurno. Samo nije bilo nikog da im objasni šta to prodaju.