Jura i u Slovačkoj kažnjavala radnike

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

U obrazloženju nagrade južnokorejskog Ministarstva za rad piše da se ona dodeljuje kompanijama koje su pokazale izuzetnost u ovoj oblasti, koje imaju „sjajne rezultate u kreiranju poslovnog okruženja zahvaljujući dobitnoj kombinaciji između radnika i menadžmenta“. Jura je u Južnoj Koreji čak četiri puta osvajala ovu nagradu, poslednji put avgusta prošle godine. Da se pitaju radnici u Leskovcu, Nišu, kragujevačkoj Rači ili Slovačkoj, to se nikada ne bi desilo. Ali se ne pitaju. Ne za nagradu, već i za uslove u kojima rade.

A uslovi su takvi, da sindikalnog organizovanja nema i da je to razlog zbog kog je nekoliko njih dobilo poslednjih godina otkaze. Međutim, ponašanje poslovodstva Jure koje u svakom smislu krši osnovna ljudska prava, nije od juče. Takvo je od samog osnivanja prve fabrike u Kragujevcu marta 2010. u šta su mogli da se upute i oni koji su ove investitore doveli u našu zemlju, samo da su uporedili iskustva iz Slovačke, na primer.

Iste te godine kada je Jura stigla u Kragujevac, najveća sindikalna organizacija u Slovačkoj, njen ogranak u metalskom sektoru KOVO, organizovao je veliki protest protiv poslovodstva Yura Eltec, kompanije u Rimavskoj Soboti. Navodno, povod za protest bio je šamar radnika jednom od menadžera kompanije, nakon čega je u javnost „isplivalo“ nezadovoljstvo zaposlenih.

– Veliki je strah među radnicima koji rade za 350 evra, zabrinuti su za svoje poslove i ne žele da učestvuju. Ne znam kako ćemo uspeti da se izborimo za njihova prava – preneo je tada reči predsednika tog sindikata Emila Machyne slovački dnevnik Spektator.

Sindikalci su krivili menadžment kompanije da krši radnička prava, diskriminiše one koji pokušavaju da organizuju sindikat, ponižavaju radnike. Generalni direktor fabrike u Slovačkoj Seung Park je tada, prenosi Spektator, rekao da oni žele da komuniciraju sa radnicima, a ne sindikatima i da je to njihov metod, koji je mnogo efikasniji.

Prema iscrpnom izveštaju slovačkog ogranka Međunarodne organizacije rada od pre nekoliko godina, prekovremeni rad je obaveza za radnike Jure. „Na intervjuu za posao u fabrici u Rimavskoj Soboti jedno od pitanja je i „Da li ćete da radite 12 sati dnevno“, ako je odgovor negativan, šanse da dobijete posao su nula“, navodi se u ovom izveštaju. Između ostalog, ističe se da inspekcije rada nemaju mnogo uticaja, a poslovodstvo poručuje radnicima da će ukoliko pozovu inspekciju sami platiti kaznu, odnosno da će ona biti oduzeta od njihovih zarada. Većina njih se osećaju kao robovi, navodi se u izveštaju, stalno im se preti i pod velikim su pritiskom.

Očigledno da taj metod Jura primenjuje gde god da posluje. A imaju tri fabrike u Južnoj Koreji, četiri u Kini, po jednu i Vijetnamu, Meksiku, Tunisu, Češkoj, Rusiji, po četiri u Slovačkoj i Srbiji.

Jura u Srbiji zapošljava gotovo 5.000 radnika, u planu je otvaranje i pete fabrike, druge u Leskovcu. Međutim, ne treba zaboraviti da je ova kompanija dobijala od 7.000 do 10.000 evra po svakom radnom mestu, kao ni to da ovi radnici rade za prosečnih 200 evra mesečno.

Ministri ćute

Jura je u martu 2010. došla u Raču, tada je ministar ekonomije bio Mlađan Dinkić, ali od njega nismo dobili odgovor o tome da li je znao kako se menadžment Jure odnosi prema radnicima u drugim zemljama, kao ni da li je bio upoznat sa sistemom rada ove kompanije, koja između ostalog, kršeći Ustav naše zemlje, zabranjuje radnicima da se sindikalno organizuju. Pitali smo i Rasima LJajića, kome su sindikati u više navrata pisali o uslovima rada u Juri. Ni mi, kao ni sindikati, nismo dobili odgovor da li su do bivšeg ministra rada, sada trgovine, stigle te pritužbe.

Južna Koreja: Do 90-ih država odlučivala o platama

Za južnokorejce pravila koja postavljaju i po kojima moraju da se ponašaju svi zaposleni ukoliko i dalje žele da rade u njihovoj kompaniji očigledno nisu toliko strašna, koliko samim radnicima. Prema pisanju trojice profesora iz Južne Koreje, Čunga, Jia i Junga, radnički pokret u ovoj azijskoj zemlji nastao je kao rezultat otpora prema stranim, odnosno japanskim investitorima, još pre 100 godina. Kompanije su se, navode profesori, oslobodile državnog uticaja tek devedesetih godina prošlog veka i od tada većina njih neguje odnos u kom se pita i poslovodstvo i radnici. „Nekada je država odlučivala o visini plate, ugovorima o radu, pregovaranjima, a bilo je moguće organizovati samo jedan sindikat“, ističe se u knjizi „Korejski menadžment: Globalna strategija i kulturna transformacija“.