Uravnoteženje tržišta kroz pravnu državu

Žak Atali: KRIZA, A POSLE? (14)

U izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“ ovih dana je izašao prevod jednog od poslednjih dela poznatog francuskog ekonomiste i pisca Žaka Atalija „Kriza, a posle?“. S obzirom na to da je i tema i način njene razrade izuzetno zanimljiv i aktuelan, Danas je u nekoliko nastavaka objavio izvode iz ovog dela posvećenog globalnim aspektima ekonomske krize, pa time povezanog i sa našim društvenim i ekonomskim prilikama. Delo je prevela Eleonora Prohić.

Ova analiza savršeno objašnjava način na koji se odvija sadašnja finansijska kriza i na koji način se pada u depresiju. Ta analiza je čak omogućila da se ona predvidi. Ovo primenjujući, rešenje krize će pretpostaviti, bilo povratak na tržišta koja imaju granice i na nacionalnu pravnu državu, odnosno na protekcionizam i na obezbeđivanje kompetitivnosti takmičarskog duha, bilo da se na lestvici svetskog tržišta ustanovi pravna država, odnosno najdemokratskiji mogući sistem vladanja koji je sposoban da upravlja tržištima, a da ipak ne ostavi malom broju „upućenih“ da prisvoje profite koje izvlače iz rizika i monopola informacija.

Tridesetih godina pokušalo se sa prvim rešenjem, zna se s kakvim uspehom… Danas bi to bilo još katastrofalnije zbog velikog povezivanja ekonomija, zbog jačine podele rada, i zbog uzajamne zavisnosti tržišta kapitala, dobara i čak tržišta rada. Drugo rešenje zahteva da su bar finansijska tržišta uravnotežena kroz efikasniju pravnu državu. I da posebno nadzorni mehanizmi omogućuju da je informacija ravnomerno raspodeljena i svima u isto vreme dostupna. Ako se ne možemo nadati da ćemo potpuno uništiti privilegije u pristupu informaciji, one se bar moraju umeriti i zato treba napraviti na planetarnoj lestvici obavezu da onaj koji drugima predlaže rizik uzme u tom riziku udela i da se nadgledaju zahtevi za likvidnim novcem. Treba ograničiti tržišta rokom za obavljanje stvarnih ekonomskih aktivnosti i bez sumnje ukinuti neka od potraživanja „upućenih“. Treba zajednički odrediti šta može biti „loša banka“ (raspon njenog delovanja i način na koji ona fiksira vrednost aktive).

Treba se odlučiti na predvidljivu podelu, zakonsku i ugovornu, svetske štednje, zahtevajući smanjenje zaduživanja zemljama bez štednje do nivoa koji se može finansirati iz njihove stvarne proizvodnje. Takođe treba ograničiti profite koje „upućeni“ traže na nivo stvarne rentabilnosti ekonomije. Treba ići i do socijalizacije funkcija nadzora, kao što je to revizija: da ona ne bude kaznena mera, već jedino sredstvo da funkcioniše tržište koje je pod kontrolom.

To bi pretpostavljalo da raspolažemo policijom i sudstvom koji su istinski planetarni i sposobni da kontrolišu i sankcionišu svako odstupanje od tih pravila.

Konačno, treba na planetarnoj lestvici obezbediti ono što je funkcionisalo na lestvici nekih zemalja: javne radove i sistem podrške stvaranju malih preduzeća. Posebno treba razvijati mreže komunikacije koje omogućuju da se informiše maksimum učesnika u ekonomiji o svemu što se priprema, jednom rečju treba potpuno proširiti „upućenost“.

Da li je to utopija? Svakako! Ali to je jedna jedina solucija. Treba je postaviti kao hitan slučaj! Bar ukoliko ne pristajemo da još jedanput dođemo do još teže krize, da više niko ne bude imao poverenja u tržište, da se demokratija proglasi nesposobnom da vlada „golemom“ koji je ona stvorila. To je ideal individualne slobode koji stvara i jedno i drugo i koji će, onda, još jednom biti stavljen u pitanje. Utopija je, dakle, izuzetno i konkretno hitna. Zašto posle svega ne bismo uspeli da za finansije smislimo način upravljanja koji bi bio isto tako efikasan kao onaj koji smo stvorili za vazdušnu bezbednost ili za fudbal…

Kraj