Skrivena i stvarna moć predgrađa

Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika (28)

Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.

Predgrađa sagrađena po modelu Levitauna imaju tako moćan uticaj na popularnu imaginaciju da su mnoge suštinske rasprave o urbanim pitanjima u potpunosti nepovezane sa stvarnošću modernih stanovnika predgrađa. Na kraju krajeva, većina pripadnika brbljivih klasa žive u centru grada – ne samo zato što to žele, već zato što su primorani. Zahvaljujući kritici masovnog društva, predgrađe je sada široko shvaćeno kao sinonim moždanoj smrti, tako da je teško da će vas ozbiljno shvatiti kao intelektualca ako ne živite bilo u centru grada ili na selu. Kao posledica toga, mnogi od onih koji kritikuju život u predgrađima zapravo nikada nisu proveli više od nekoliko sati u predgrađima bilo kada od svog detinjstva.

Ovo sam shvatio jednog dana kada me je moj zet, ponosni kupac zemljišta na potpuno novom prigradskom gradilištu, pitao da dođem i pomognem mu u odabiru „opcija“ za njegovu kuću koja tek treba da bude podignuta. Od kada sam kupio zapuštenu viktorijansku kuću u centru Toronta, postao sam kao neki ekspert za kozmetičke detalje: krečenje, gletovanje, postavljanje parketa, ugrađivanje pločica, menjanje svetlosnih instalacija i slično. Ja sam onaj tip koga vidite u Sve za kuću kako ispituje prodavca na odeljenju za drvo koju debljinu iverice da koristi da zakrpi stogodišnji užlebljeni jelovi parket. Izgledalo je da bih ja bio prava osoba za deljenje saveta o tome kako opremiti novi dom mog zeta. Prihvatio sam, sa slikama Levitauna i Trumanovog šoua (The Truman Show) koje su igrale u mojoj glavi. Biranje opcija za prigradsku kuću – koliko teško to može biti? Mislio sam da će to biti kao biranje opcija za automobil – daće vam list papira sa otprilike pedeset izbora i možda tri ili četiri ponuđena paketa.

Zamislite moje iznenađenje kada sam stigao u „centar grada“ i kada je predstavnik izvođača radova bacio registrator ispred nas, dobrih pet centimetara debeo, sa izlistanim svim mogućim opcijama. Izgleda da predgrađa nisu baš ono što su bila. Svaka ideja o uniformnosti ili „tipskim“ kućama koju sam možda imao brzo se rasplinula. Količina opcija je zaista bila iznenađujuća. Za polovinu stvari ja nikada pre čak nisam ni čuo. A opcije nisu bile samo kozmetičke. Sve osnovne odlike strukture doma su bile promenljive. Za početak, ima dvadeset različitih osnovnih kuća u izgradnji, koje variraju od 130 do 315 metara kvadratnih, od kojih svaka može biti od tri različita materijala: cigle, kamena ili maltera. Materijal potom određuje raspored balkona i prozora. Izvođač radova neće sagraditi dve iste kuće jednu pored druge – baš da bi se izbegla uniformnost u uličnom nizu. To znači da nakon što odlučite koju kuću želite, morate da pronađete zemljište na kome će vam biti dozvoljeno da je sagradite.

Kraj