Sovjeti oprezniji od Amerikanaca

Masimo Kampanini: ISTORIJA SREDNJEG ISTOKA (12)

Autor Masimo Kampanini u ovoj knjizi (izdavač: Clio, prevela sa italijanskog Nela Britvić) razmatra najvažnije trenutke istorije i politike na prostorima poznatog kao Srednji istok, koje povezuje zajedničkim imeniteljima. Strateški važne zbog bogatstva naftom, razdirane složenim činiocima krize od Napoleonove ekspedicije u Egiptu i susreta s modernošću, preko reformi Osmanskog carstva i raspuštanja halifata, procesa dekolonizacije, rata 1967, Iranske revolucije, preuzimanja vlasti od strane Talibana u Avganistanu, palestinske intifade, sve do pada Sadama Huseina i aktuelnog sukoba u kome su suprotstavljene Sjedinjene Američke Države i Irak.

Šestodnevni rat nije značio samo poraz Arapa (i muslimana) od Izraelaca već, u širem smislu, poraz Sovjetskog Saveza od Sjedinjenih Američkih Država. Sjedinjene Države su jasno i odlučno stale uz Izrael. Sovjetski Savez je pokazao izvesno interesovanje za Arape, ali bez izgleda da bi se zbog njih izložio opasnosti i otvorio mogućnost za nuklearni rat. Drugim rečima, dok je američka podrška Izraelu, odnosno podrška Zapada, bila sve određenija i efikasnija, da se u nekim situacijama čak uobličila u jednosmernu strategiju, sovjetska podrška Arapima pokazala je svu slabost jedne neubedljive politike sile. Prirodno je da su zbog napetosti u Hladnom ratu Sjedinjene Države i Sovjetski Savez bili suprotstavljeni, ali je Sovjetski Savez podržavao Arape više po logici suprotstavljanja svom večitom protivniku nego iz pravog ideološkog ili ekonomskog ubeđenja. Uostalom, nijedna od arapskih zemalja (izuzev Južnog Jemena) nije bila komunistička; naprotiv, komunisti su čak ponajviše bili marginalizovani, a u najgorim slučajevima i pod represijom, tako da nisu bili stvarna alternativa vladajućim režimima. Stoga je sasvim razumljivo zašto su Sovjeti bili mnogo manje spremni da se izlože opasnosti nego Amerikanci. Kako bilo da bilo, zbog promena koje su nastale kao posledica Šestodnevnog rata, uloga Sovjetskog Saveza na Srednjem istoku vremenom gubi značaj. Pokazaće se da je Egipat prvi hteo da se oslobodi sovjetskog okrilja. Na suprotnoj strani, Sjedinjene Države (predvidevši dvadeset godina unapred ono što će se dogoditi na svetskoj pozornici) postaju jedini stvarni sudija u političkoj situaciji na Srednjem istoku; od Džonsona nadalje, svi predsednici, s izvesnim odstupanjem Kartera i Klintona, otvoreno staju uz Izrael. Interesi Arapa postaju ozbiljno ugroženi.

Zanimljiva geopolitička i strateška strana ovog preokreta jeste prestanak egipatske nadmoći u arapskom svetu. Praznina na polju moći i autoriteta otvorila je mogućnost da se u narednim decenijama pojave neke druge sile: na prvom mestu Fejsalova Saudijska Arabija, tradicionalni neprijatelj Naserovog Egipta, a zatim i Irak Sadama Huseina. Želja obe ove zemlje za prevlašću morala je da dovede do važnih potresanja i promena epohalnih razmera, ali o tome će biti reči kasnije. Možda bi bilo preterano oceniti da su Naserov i arapski poraz u Šestodnevnom ratu jedini uzrok razvoju događaja koji, čini se, ugrožavaju svetsku stabilnost na prelasku u 21. vek. Ipak, svako drvo ima više od jednog korena, a odustajanje Egipta od uloge vođe arapskog sveta i pokreta nesvrstanih moralo je da naruši okvir geopolitičke stabilnosti, koja i nije bila tako čvrsta kao što je tada izgledalo.

I islamizam šezdesetih godina, posebno u svojim ekstremnim oblicima, takođe može da se posmatra kao gorak plod ovog strašnog sukoba, jer je predstavljao ekstremni odgovor na izneverene sekularne ideale Nasera i čitavog arapskog sveta iz pedesetih i šezdesetih godina. Pošto su se srušili mitovi arapskog liberalizma, socijalizma i nacionalizma, veliki broj ljudi osetio je da je islam prava alternativa, a pojedinci su odlučili da ovu alternativu žive radikalno, čak nasilno. Naravno, sedamdesetih godina postojali su i drugi izvori islamskog ekstremizma. Jedan od najvažnijih uzroka mora se potražiti u ekonomskoj krizi koja je sedamdesetih godina postala izuzetno oštra: svi koji su iz bilo kog razloga ostali bez posla, bez nade za budućnost, mučeni teškoćama da obezbede stan ili osnuju porodicu, pažljivo su slušali privlačna obećanja ekstremista. Bilo je doktora verskog prava, tradicionalista, koji su stali na čelo narodnih i studentskih nemira i poveli ih u pravcu militantnog islama, dok su istovremeno optuživali „ateističke“ režime, Naserov na prvom mestu, da su prodali islamsku dušu arapskih zemalja. Prema jednoj pozitivnoj proceni ovih istovremeno političkih i verskih pokreta, oni su u suštini predstavljali pokušaj svetskog Juga u postkolonijalnom periodu, nejakog i odbačenog, da digne glas pred bogatim i agresivnim Severom. Ukratko, posredi je bilo ponovno stvaranje jedne gramatike, smisaono i jezički endogene, islamskim terminima, jer zapadnoevropski jezik, jezik modernizatora ali i kolonista, više nije bio razumljiv, čak je odvojio muslimane od sopstvene tradicije.

Kraj