Mrak i noć kao čudovišta

Bogdan Bogdanović: UKLETI NEIMAR (7)

Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage danas više ne postoje ili su, bar kako stvari za sada stoje, osuđene na neprimetno degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno kad bih, ma i u magnovenju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira, piše između ostalog Bogdan Bogdanović u ovom zanimljivom štivu čije odlomke objavljujemo uz dopuštenje izdavača Mediterran publishing, Novi Sad.

Misleni hijeroglif „reka ide“ postao mi je čitljiv tek kad me je otac jednom u praskozorje probudio i bez neke moje naročite želje poveo sa sobom ili, bolje reći, poneo u lov na divlje patke. Bio je to, onovremeno, još uvek neki prigradski sport. I ded mi je u mladosti lovio divlje patke na prostoru današnjeg trga Slavija, pa je izgleda i meni bilo namenjeno da produžim porodičnu strast i zato sam, tog ledenog jutra, uvijen u vojničko ćebe, a ipak promrzao, čamio u čamcu zabijenom pramcem u banatske vrbake.

Udisao sam rezignirano ledeni miris rečnog blata, osluškivao sam podvodni šum reke i, opipavajući je rukom, mogao sam se najzad uveriti da ona doista odnekud dolazi i da nekud odlazi. No, ipak nisam imao načina da proverim znaju li beogradske reke kuda idu i gde mogu, a gde ne mogu da prođu.

Uostalom, ni mnogi sveznajući odrasli Beograđani nisu mogli u svakoj prilici pružiti zadovoljavajući odgovor na slična pitanja. Podsetiću da se u središtu beogradskog hidrografskog čvora nalazi jedno veliko, okruglo, tzv. Ratno ostrvo, za koje, u ona davna vremena, kalemegdanski šetači, dok su izlazili na gornji horizont tvrđave, nikada nisu znali da li će ga spaziti: da li je tamo gde treba da bude ili je ispod vode. A kad bi ogromna peščana palačinka, posle povlačenja visokih voda, ponovo izronila, rukavci reka su je svaki put presecali na neki drugi način i nikada se nije moglo odozgo pogoditi koja se voda preko nje sliva, savska ili dunavska. I dan-danas, uprkos kejovima i obaloutvrdama, surovo okovane reke još uvek umeju da ispolje svoju prevrtljivu ćud. Onaj pitomi rečni rukavac pored monumentalnog zdanja nesuđenog jugoslovenskog Kapitola, na samoj polovini puta između Zemuna i starog Beograda, ponekad je rukavac Save, ponekad rukavac Dunava; jedno ili drugo zavisi od višeg nivoa jedne ili druge reke. Mnogo puta sam se pripitkivao šta li bi na ovu nestašnu parodiju dijalektike rekao Heraklit.

U moja najranija, recimo, heraklitovska prostorno-vremenska osmatranja spada i jedna vrlo dramatična zabluda. Odnekud mi se činilo da mrak i noć u Beograd nailaze odozdo, iz vode, slično čudovištu koje, kad dođe vreme za spavanje, izlazi iz žitkog blata i vrbaka, obujmljuje grad i sve nas u gradu, i Ulicu vojvode Milenka, i baštu sa borovima, i počinje da nas sapinje i steže, baš kao neka hidra.

U ona davna vremena sumnjam da bi sama reč „hidra“ išta pokrenula u mojoj svesti. Ali već tada kao da sam znao, možda iz nekog prethodnog života, da nešto kao hidra mora postojati i da mora imati vrlo gadne pipke i da još vrlo žestoko može da zevne, kao pas, recimo, i mnogo gore od psa. Imali smo pse i nisam ih se plašio; naprotiv, slagali smo se vrlo dobro, čak i kad sam ilegalno boravio u njihovoj avlijici, odeljenoj žičanom mrežom od ostalog dvorišta. Međutim, osmatrajući svet u kome sam se našao, poredio sam viđeno i neviđeno i ispomagao se, kako sam znao i umeo, priručnim analogijama.

Tako se i moglo desiti da Veliki Mrak, izašav iz vode i obujmivši nas sve odreda, najednom, baš na mene, zastrašujuće razjapi svoje čeljusti. Usledio je vrisak – moj, razume se. Ulaze oni, roditelji, svetlost iz njihove sobe prodire u moju, a velika usta mraka se sklapaju, pipci se tanje, tope se, nestaju i sve se vraća u normalan poredak stvari, dakle – u san.

Kraj