Promene granica menjaju uslove života

Osnovana je antijevrejska liga. „Starosedeoci“, tj. Rumuni, imali su u svemu prednost nad „tuđincima“, Jevrejima, kojima je, recimo, bilo zabranjeno trgovanje duvanom i žestokim pićima. „Tuđinac“ koji se želeo baviti nekim zanatom morao je pribaviti specijalnu dozvolu. U fabrikama koje bi osnovali Jevreji, posle nekog vremena najmanje dve trećine radnika morali su biti „starosedeoci“. Jevreji nisu mogli biti advokati, apoteke su mogli otvarati samo u mestima gde nije bilo zainteresovanih „starosedelaca“. Uvedena je školarina za osnovne škole, s tim što su „starosedeoci“ bili oslobođeni plaćanja. Za srednje i više škole uveden je numerus clausus od pet do 7,5 odsto, i to samo ako je bilo slobodnih mesta, a pokušaje Jevreja da osnivaju svoje škole na razne je načine ometalo Ministarstvo prosvete. Jevreji nisu mogli raditi na železnici, u državnim bolnicama i na još nekim poslovima, nisu mogli biti oficiri… Do kraja XIX i na početku XX veka ređala su se sve nova i nova ograničenja. Bilo je mnogo pogroma po selima i varošicama, a vlada je krenula u njihovo gušenje tek kada su se na udaru masa našli i rumunski bojari. No i kada su smatrani „tuđincima“ i kad nisu uživali građanska prava Jevreji su morali ispunjavati sve obaveze i služiti u rumunskoj vojsci.
To je izazvalo iseljavanje velikog broja Jevreja u Tursku, Francusku, Britaniju, Kanadu i, najviše, SAD. Zbog svega toga, velike sile, koje su pažljivo pratile događaje u Rumuniji i često ulagale proteste zbog neizvršavanja obaveza iz Berlinskog ugovora, izvesno vreme su odbijale da priznaju nezavisnost Rumunije. Prva je to učinila Nemačka, kada je rumunska vlada od pruskih junkera i članova carske porodice otkupila akcije železnica po ceni šest puta višoj od tržišne. Austrougarska i Nemačka poništile su svoje državljanstvo onim Jevrejima u Rumuniji koji su ga imali.
Velike teritorijalne promene o kojima je odlučio Berlinski kongres donosile su za Jevreje Bugarske, Rumunije i Srbije krupne probleme. Oni su pre toga, čak i kada su te zemlje izborile autonomiju, nastavile živeti u multietničkom, multikonfesionalnom i multikulturnom Otomanskom carstvu, koje je bilo i jedinstven privredni prostor. Sada su se našli u novim nacionalnim državama, ponegde s jednom državnom religijom, jednim državnim jezikom, novim zakonima itd, odsečeni od dotadašnjih poslovnih veza i tržišta. Primera radi, u Srbiju, čije su nove granice određene posle teških pregovora u kojima su pretresane razne varijante, ušli su i neki gradovi koji su do ratova 1876-78. bili van njenih granica, a u kojima je živelo dosta Jevreja. To je bio u prvom redu Niš, u to doba sa oko 1000 Jevreja, ili oko osam odsto stanovništva, zatim Pirot, Leskovac i Vranja, kako se tada zvalo Vranje. Posle ulaska srpske vojske u neke od njih mnogi Jevreji bili su zlostavljani i pljačkani, tako da im je život bio veoma otežan, ponekad ugrožen. Njihov položaj počeo se postepeno poboljšavati kada je vlada počela sprovoditi obaveze iz Berlinskog ugovora.
Iako Bosna i Hercegovina nisu bile predmet razmatranja u ovom tekstu, treba dodati da se situacija i u njima znatno promenila kada je Austro-ugarska posle Berlinskog kongresa, na osnovu ovlašćenja dobijenog na njemu, okupirala te turske teritorije. Društveni položaj Jevreja ostao je manje-više isti, jer im je i dvojna monarhija priznavala ravnopravnost. Jevreji u Bosni i Hercegovini, gotovo isključivo sefardi, vekovima su održavali bliske verske, kulturne, pa i privredne veze sa svojim sunarodnicima u drugim delovima Turske, u susednoj Dalmaciji itd. Sa okupacijom je počeo dolazak aškenaskih Jevreja, kao službenika novih vlasti, trgovaca i pripadnika drugih profesija, koji su se umnogome razlikovali od starosedelaca. Govorili su drugim jezikom, pripadali drugim kulturnim krugovima, imali drukčije običaje i verske obrede, pa razlike među njima nije bilo lako prevazići. Trebalo je preusmeriti i privredne veze, sa Turske na Austrougarsku, učiti nemački jezik umesto turskog, školovati mlade na austrijskim visokim školama i još mnogo toga što je činjeno tokom 40-godišnje austrougarske okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine.
Kraj