Gazde ne žele ni sindikate

 Prema nekim procenama, u Srbiji u toj delatnosti angažovano je više od 200.000 radnika, čiji je status samo u nekim većim gradovima sličan onom u Beogradu. Istovremeno, ovaj sektor je prethodnih godina imao najveći rast i solidne profite, pa se često postavlja pitanja nije li takav „uspeh“ gotovo potpuno privatizovane delatnosti popločan „ranokapitalističkim“ sistemom izrabljivanja.

Da su problemi radnika u trgovini u ovom trenutku brojni svedoče i neki od komentara na sajtu Centra za demokratiju, koji je nedavno sproveo istraživanje o položaju zaposlenih u sektoru usluga. „Radim za 8.000 dinara ceo mesec i po 16 sati dnevno. Zar to nije bruka, mada gazda kaže: radi ako hoćeš, ili na ulicu“, komentar je „očajnog čoveka koji ne zna kako da prehrani porodicu“. Jedan radnik istovremeno tvrdi da u njegovom slučaju o plaćanju prekovremenog nema ni govora: „Jednog dana sam čak bio primoran da radim 20 sati, odem kući na spavanje 3-4 sata i narednog dana radim sledećih 10 sati. Da li je to normalno?“

– Socijalno-ekonomski položaj tih radnika, pogotovo onih u samostalnim trgovinskim radnjama, veoma je nizak, kaže za Forum Sidonija Vukotić, sekretar beogradskog odbora Samostalnog sindikata trgovine. – Tu nema ni slova o pravima radnika, dok su u povoljnijem položaju zaposleni u velikim sistemima, koji su se u međuvremenu uz našu pomoć delimično sindikalno organizovali. Tako je u Beogradu od oko 90.000 zaposlenih u maloprodaji, njih oko 17.000 sindikalno organizovano.

Vukotićeva ističe da je prvi posao sindikalne organizacije da sa poslodavcem potpiše kolektivni ugovor.

– Često se dešava da se „gazde“ protive i samoj ideji sindikalnog organizovanja zaposlenih. Zbog toga prvi kontakt uspostavljamo sa zaposlenima, a zatim sa vlasnikom. Takav redosled je neophodan, jer su radnici u trgovini uplašeni da će samo zbog aktivnosti u sindikatu dobiti otkaz, kaže Vukotićeva. Međutim, ona ističe da je zaštita radnika od izrabljivanja i šikaniranja praktično nemoguća misija kod zaposlenih u malim radnjama.

Ona kaže da su radnici velikih trgovačkih sistema kao što su Delta Maksi, Merkator, Merkur, Metro i Lili u velikoj prednosti u odnosu na zaposlene u maloprodaji širom Srbije.

Da li u Srbiji postoji izrabljivanje radnika u sektoru usluga, odnosno u trgovini, i ko štiti njihova prava, bila je jedna od tema istraživanja koje je krajem prošle godine sproveo Centar za demokratiju.

– Centar za demokratiju pripremio je dva amandmana na postojeći Zakon o radu. Njima se pokušava rešiti problem rada na crno i uvesti vođenje obavezne evidencije o radnom vremenu. Pri tom, predloženi amandmani su jednostavni za implementaciju i mogli bi gotovo preko noći da reše te probleme, zaključuje Svetlana Vukomanović, izvršni direktor Centra za demokratiju.

Preporučene izmene koje se tiču praćenja radnog vremena zaposlenog predviđaju obavezu vođenja evidencije o noćnom radu i prekovremenim satima, kao i dostupnosti te evidencije inspektorima rada. Sve velike firme morale bi imati kartice, a male knjige dolazaka i odlazaka. Prema istraživanju, neverovatno je da većina firmi u ovom sektoru evidentira promet svakog dinara, a da nisu u stanju da beleže radno vreme zaposlenih. Istovremeno, prilikom suzbijanje rada na crno, bilo bi nužno da poslodavci budu u obavezi da ugovore o radu čuvaju u sedištu firme ili evidentiraju kod nadležnog državnog organa, kako bi oni u svakom trenutku bili dostupni inspekciji rada.

Kazne ispod zakonskog minimuma

U zaključcima istraživanja Centra za demokratiju navodi se da bi najbolje bilo da Inspekcija rada bude ovlašćena da izriče visoke mandatne kazne na licu mesta, a da bi to bilo izvodljivo, predlaže se formiranje prekršajnih organa u okviru Inspektorata za rad, shodno Zakonu o prekršajima. U sadašnjoj situaciji sve je prepušteno prekršajnim sudovima, koji radeći sporije od redovnih izriču kazne daleko ispod zakonskog minimuma, i time zapravo štite nesavesne poslodavce.