Gimnazije su bile omražene

Pod okriljem JUS-a formirane su stručne sekcije za proučavanje određenih oblasti, koje je koordinirao Veljko Rus, a o ideološkoj usmerenosti starao se Niko Toš. Organizovani su i javni skupovi i skromna izdavačka delatnost. Ali ova živost je ubrzo jenjavala pod snažnim pritiscima podobnih sociologa koje je najupornije predvodio, takođe sociolog, Stipe Šuvar, koji se penjao ka vrhovima partijske i državne hijerarhije.

On je znao da s primetnom dozom cinizma žigoše one koji govore o krizi a ne o deformacijama, kao o „krizolozima“ a o onima koji peticijama reaguju na represiju režima, kao o nekakvim avetinjskim „peticionašima“. Kao retko marljiv i metodičan funkcioner vlasti, znao je da iskoristi analitičke službe partije i policije, i široku mrežu doušnika, da sačine „Bijelu knjigu“ u kojoj su popisani autori i dela koja su „nepodobna“. Još zamašnija je bila reforma obrazovanja u kojoj mlade ljude treba pripremiti za konkretna radna mesta a ne za životni poziv. Mlade ljude treba pripremati, kako se tada govorilo za fabrike a ne za barikade. Naročito su bile omražene gimnazije, pa su stoga redom ukidane. Promenjen je i sistem služenja vojnog roka. Pre studija je nužno odslužiti vojsku, dakle proći kroz vojni dril.

I bez simpatija prema režimu, mogućno je razumeti izvesnu dozu nezadovoljstva, čak nervoze vlastodržaca nedovoljnom efikasnošću kaznene politike do čega se drži više nego do promašaja ekonomske politike. Primetni su iz izvesni znaci panike. O tome rečito svedoči „Slučaj Đogo“, godinu dana nakon Titove smrti. Naime, sudski je zabranjena knjiga pesnika Gojka Đoga Vunena vremena, u kojoj su vazda budni motritelji pronašli skandalozno bogohuljenje pokojnog velikana u kojega se, navodno, kune čitav narod. Održan je i montirani politički proces koji je pesnika osudio na zatvor. Potom sledi nešto što, sa stanovišta vlasti, izgleda kao skandal kakav nije viđen u klasičnom staljinizmu. Krenuo je maraton protestnih večeri poezije na kojima se branila sloboda umetničkog stvaralaštva i ukidanje presude. Formiran je, pri Udruženju književnika Srbije, i odbor za trajnu zaštitu slobode izražavanja. Ubrzo potom, pošto je formiran i beogradski odbor za zaštitu slobode misli i reči, u koji su ušli uglavnom akademici i profesori univerziteta, u kojem je glavnu reč imao Dobrica Ćosić. Zaređali su i kućni univerziteti, poznati iz tradicije kritičke inteligencije.

Posmatrano sa stanovišta aktuelnog režima, izgleda kao zastrašujući ispad to što se desilo avgusta 1983, na sahrani Aleksandra Rankovića, uklonjenog bivšeg šefa UDB-e i organizacionog sekretara KPJ, na kojoj se okupilo više hiljada ljudi (po nekim procenama i oko 100.000) koji su skandirali pokojniku kao neprežaljenom autoritetu.

Ma koliko se to protivilo elementarnim pravilima logike, policijski razum je posmatrao pojavu različitih „neprijatelja“ kao njihovo sinhronizovano nastupanje koje ozbiljno potkopava sistem pa ih ujedinjenim naporima sve treba eliminisati u sklopu nekog „konačnog rešenja“. Bio je to i predznak ofanzivnijeg nastupanja saveznog vrha vlasti, oličenog u Stanetu Dolancu, najmoćnijim funkcioneru uz Tita u poslednjim godinama njegove vladavine.

Nastavlja se