Nije žudeo ni za ratom ni za slavom

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Svakako je verovao u imperiju – anektirao je deo Kenije dok je bio tamo 1907. godine. Ipak, to je uradio uz pomoć olovke, a ne čuvenog mitraljeza Maksim. Nije se slagao sa osvajačkim ratovima, agresivnim ratovima – te se takva politika nikako ne može pripisati Britaniji ni 1914. ni 1939. godine.

On je zaista bio zaslužan za stvaranje mornarice u godinama koje su došle neposredno posle Velikog rata; i to sa punim pravom. Međutim, nije ušao u politiku kao militarista. Kada je održao svoj prvi govor 1901. godine, izazvao je protest mnogih torijevaca, jer je zvučao previše na strani Bura. „Da sam ja Bur, koji se bori na frontu“, rekao je, „a da jesam Bur, nadam se da bih bio na frontu da se borim…“, dok su torijevci prevrtali očima. On želi da se bori protiv nas, zar ne?

Od samog početka prezirao je prekomeran vojni budžet – kao i njegov otac pre njega – tako da je već 1908. vodio kampanju protiv dodatnih budžeta za drednote – da bi mogli više da daju na socijalne programe. Kada je dobio Admiralitet sasvim izvesno je promenio mišljenje kada je u pitanju vojni budžet: kao i sve ministre, zahvatila ga je želja da ojača svoje ministarstvo; a tada je već nemačka ekspanzija bila očigledna. Ipak, Čerčil je bio taj koji je pokušavao da uspori napredovanje izvesnosti rata. On je bio taj ko je predložio mornaričke „odmore“ – obostrani moratorijum u gradnji bojnih brodova.

Čak i kada je rat bio izvestan, on je hteo da ide u posetu i da pokuša da ubedi mornaričkog komandanta admirala Fon Tirpica da spusti loptu. Forin ofis mu to nije dozvolio. Na samom početku katastrofe on se zalagao za sastanak evropskih lidera – koji će kasnije nazvati samitom – na kome će se naći rešenje.

Čerčil niti je žudeo za ratom, niti za slavom u pokolju. Kada se 1916. vratio iz rovova – gde je video nezamislive užase – u Donjem domu je govorio sa ozbiljnim zgražavanjem, poput Vilfreda Ovena (Wilfred Owen) i Zigfrida Sasuna (Siegfried Sasson). Bio je svedok jada i krša, lomova, nebrojenih grobova tamo u rovovima. NJegov zadatak je bio da piše udovicama poginulih vojnika. Gledao je ubijanje kome nije bilo kraja. „Dok mi idemo na večeru ili svojoj kući, šta se dešava?“ pitao je svoje kolege poslanike. „Oko 1.000 ljudi – Engleza, Britanaca, naših ljudi – je bačeno u krvavo snoplje.“

Nastavlja se