Osećanje nesigurnosti i straha

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (3)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

„Ja nisam imao utisak da je Aleksandra najvećma vređalo to što Apis nije bio udvorica. Bilo je bez sumnje i toga, ali to nije bilo glavno. NJega je najvećma vređalo to što je Apis među oficirima imao jednu popularnost koja je čak i njemu, budućem kralju, umanjivala značaj. Umesto da se Apis drži njegovom naklonošću, imao je da se drži on Apisovom. S ovim osećanjem uniženja mešalo se i osećanje nesigurnosti i straha. Apis je imao u svojoj prošlosti umorstvo jednog kralja i jednog prestolonaslednika. Aleksandar nije znao šta se i njemu može desiti ako se Apisa ne otarasi. Svakojako, njegovo neraspoloženje prema Apisu bilo je mnogo složenije nego što je Apis uzimao… Aleksandar nije bio kukavica, ali je imao slabe nerve. On je teško podnosio u svojoj blizini lica koja su mu bila mrska. Dostave protivu Apisa stizale su mu iz dana u dan; čak zajednički obedi u Apisovoj menzi predstavljeni su kao sumnjiva skupljanja. Misao da je Apis tu stalno kraj njega, u istom mestu, i u istoj komandi, postala je za njega neizdrživa.“

U okupiranim oblastima Makedonije radikali su u administraciji postavili svoje ljude, među kojima je bilo i dosta lica sa sumnjivom prošlošću, naročito što se tiče korupcije. U isti mah, srpska vlada je donela odluku da se ustavne odredbe na području Makedonije još ne primenjuju. Ovakav način uprave doveo je do sukoba između srpskih vlasti i makedonskog stanovništva. S druge strane, među srpskim vojnim komandantima bilo je ljudi koji su uviđali opasnost od pogoršanja političkih prilika u Makedoniji, koja je predstavljala važnu strategijsku poziciju srpske vojske.

Pijemont je u više navrata kritikovao ovakvo stanje u Makedoniji, uzimajući posebno na nišan ministra unutrašnjih dela Stojana Protića, jednoga od najenergičnijih radikalskih prvaka. Jedan incident u ruskom konzulatu u Bitolju u decembru 1913, još više je zaoštrio odnose između vojnih i civilnih vlasti u Makedoniji. Na toj proslavi okružni načelnik Marko Novaković prvi se podigao da ispije zdravicu ruskom caru Nikoli II, ali ga je u tom prekinuo komandant 16. puka, pukovnik Voja Živanović, rekavši da on ima prioritet nad jednim građanskim licem, nad čovekom koji za vreme rata nije mogao da postigne viši čin od naredničkog!

Ovaj incident naveo je vladu da propiše Uredbu o prioritetu, u kojoj je građanskim vlastima, kao predstavnicima vlade, data prednost na svim javnim svečanostima.

Uredba je ogorčila gotovo sve vojne komandante i oficire, čak i one koji nisu bili pristalice pukovnika Apisa. Ali radikalska vlada, naročito Stojan Protić, nije htela da popusti. Oni su rešili da najpre oduzmu pukovniku Apisu pravo faktičkog naimenovanja ministra vojske. Početkom januara 1914, ministar vojske Miloš Božinović, čovek u koga su zaverenici imali poverenja, morao je da da ostavku. On je na svoju ruku, bez saglasnosti vlade, pomilovao majora Velimira Vemića, koji je 1913. godine bio osuđen na kaznu od osam meseci zatvora zato što je u toku ratnih operacija 1912. godine ubio jednoga vojnika koji nije hteo da izvrši naređenje.

Nastavlja se