Oslonac u spontanosti života

Vladimir Maljavin: KONFUCIJE (21)

Kina je postala ključni igrač na svetskoj ekonomskoj, ali i političkoj sceni. Mnogi pokušavaju da otkriju koja je tajna njenog uspeha. Možda korene treba tražiti u Konfucijevoj filozofiji. Istina Konfucija, koji je postao patrijarh čitave kineske tradicije, uvek je neizrečeni večni kontinuitet produhovljenog života, nebeska tišina koja se meša u zemaljski žamor. Ovu poetsku tezu teško bi bilo objasniti bez nekoliko veoma značajnih priznanja Konfucija koja sude čak i o onome o čemu je on ćutao (a i ne bi mogao da kaže čak i da je hteo). Ova zanimljiva knjiga (Izdavač: NNK Internacional; prevod s ruskog: Tanja Trikić), čije delove objavljujemo, analizira zaostavštinu ovog velikog mislioca koja je aktuelna i danas.

Razlog verovatno treba tražiti u tome što je konfucijanstvo – svojevrsna pseudoreligija: ono tumači na religiozan način životne principe čoveka, ali u njima ističe moralnu i kulturnu vrednost samu po sebi. Duhovno podvižništvo konfucijanskog čoveka čvrsne u formama kulture – tog mozaika neprolaznih i široko dostupnih kristalnih koncentrata života. Konfucijanci su u svim vremenima spremno priznavali da se kultovi, prisutni u narodu, zasnivaju na iluziji, ali iluziji ne samo korisnoj za same ljude, već i neizbežnoj i u tom smislu potpuno opravdanoj. Ma kako čudno izgledalo, oni bi mogli maksimalno ozbiljno da shvate poznati aforizam Voltera, koji za mnoge evropske zemlje zvuči bogohulno: „Da Boga nema trebalo bi ga izmisliti.“ Možda im ne bi zvučale neprijatno još drskije reči Stendala, prožete otrovnim sarkazmom: „Jedino opravdanje Boga sastoji se u tome što ga nema.“ Ipak, Kinezi nikad slično nisu govorili i ta okolnost pokazuje fundamentalnu razliku između evropske i kineske tradicije: prva je polazila od prometejevskog samopotvrđivanja mislećeg subjekta, druga je nalazila oslonac u spontanosti narodnog života. Ali spontanosti osmišljenoj, i pretočenoj u neuništive stilske forme stvari.

Duhovni naslednici Konfucija zato nisu imali potrebe ni da dokazuju postojanje duhova, ni da ga opovrgavaju. Oni su mogli da prihvate obe tačke gledišta kao uslovno istinite, jednostavno zato što su one već prihvaćene u društvu i od njih zavisi ponašanje ljudi. U suštini, već sama orijentacija Konfucija na ritual – neizostavno uzorni i simbolički čin – neizbežno je pretvarala ljudsku komunikaciju u nekakvu igru, razmenu uslovnih znakova gde se od partnera traži, pre svega, poznavanje i pravilno izvršavanje svoje uloge. Za konfucijanskog mudraca, koji ide „središnjim putem“, svako prolazno osećanje i svaki vidljiv lik samo su uslovno realni, jer nose u sebi „originalnost“ života- nadličnu Volju, spokoj nesagledivo široke duše. Pada u oči da se u onome što su o Učitelju Kongu rekli njegovi učenici stalno naglašava uslovnost njegovih gestova. Među susedima Učitelj je „delovao nemuš to“, u razgovoru sa višima po rangu držao se „nekako sigurno“, a prema onima nižim od sebe „bio nekako mek“, u društvu vladara „imao izraz ispunjen poštovanjem“, a kada napusti dvorac „kao da se smirivao“. Konfucije je nesumnjivo bio svestan onoga što predstavlja. A šta tačno? U krajnjem ishodu – samo prisustvo volje koja čoveka čini zauvek „usamljenim“, koja stvara distancu između čoveka i sveta, distancu samoukidanja u samom čoveku. Akcenat na teatralnosti, demonstrativnosti radnje, je jedini način da se iskaže unutrašnja dubina svesti. Konfucije, naravno, ne igra igre. njegov lik, takav kakav jeste, baš i predstavlja onu njegovu tajanstvenu istinu.

Učitelj je rekao: „Učenici moji! Mislite li vi da ja nešto krijem od vas? Ne, ništa od vas ne krijem. Kažem vam samo ono što je vama samima poznato.“

I stvarno: šta može biti otvorenije i jasnije od iskonske intuicije života, izvorne neposrednosti našeg iskustva? Mudrost drevnih nije zagonetnija od svetlog neba, široke zemlje ili pružene ruke: ona se, prema rečima Učitelja, uvek nalazi „tik uz nas“ i zato onome ko je spozna u svom srcu biće isto tako lako da uspostavi poredak u svetu kao da „pogleda u vlastiti dlan“. To je mudrost otvorenog i poverljivog odnosa prema životu, sposobnost i umeće da se živi u saglasju s drugima, da se bude ono što jesi upravo u onoj meri u kojoj si jedinstven sa drugim ljudima.

Kraj