Pavelić se okružio potpuno beznačajnim ličnostima

Dr Momčilo Pavlović: Istorija građanskih stranaka u Jugoslaviji (10)

Istoričar dr Momčilo Pavlovićpriredio je dvotomni elaborat Udbe Istorija građanskih stranaka u Jugoslaviji, štampan za internu upotrebu u stotinak obeleženih primeraka 1952. Po oceni priređivača, ovaj dokument, bez obzira na snažan ideološki pristup, predstavlja najcelovitiji pregled političkog i stranačkog života na prostoru Jugoslavije u 19. i 20. veku. U njemu je sadržano mnoštvo interesantnih činjenica vezanih za političke lidere – od rođačkih i poslovnih veza do opisa ličnosti, kao i o političkim sukobima, stranačkim i frakcijskim borbama u Kraljevini Jugoslaviji.

Danas prenosi poglavlje o političkim kretanjima u emigraciji posle Drugog svetskog rata, sačinjeno na osnovu operativnih izvora jugoslovenske službe bezbednosti. Šira javnost je prvi put u prilici da se upozna sa ovim dokumentom.

Za Pavelića lično karakteristično je dalje relativno vrlo slobodno kretanje u Buenos Airesu. On je tokom čitave 1952. godine stalno dolazio u „Domobran“, a i u njegove ogranke, uz relativno malu pratnju. Kod toga su sa njim redovno bili u društvu Godina, Jurak i Kordić. Utvrđeno je da uz ovu formalnu, on ima specijalnu pratnju svojih telohranitelja (5 ljudi) koji ga obezbeđuju kada izlazi, ili čitavu kuću u kojoj stanuje. Pavelićje u obilascima nešto više vodio računa o ograncima gde je pretežna većina starih iseljenika (Breso i Jose Ingenieros).

U „Domobranu“ i listu „Hrvatska“ Pavelićje prošle godine još čvršće uzeo stvari u svoje ruke. Moglo bi se reći da je naslućivana diktatura (u našoj prošlogodišnjoj oceni) zaista došla do punog izražaja. Ni jedan članak u listu, ni jedan dopis iz „Ureda za dopisivanje“ i ni jedna akcije iz „Domobrana“ se nije mogla voditi bez njegove lične kontrole. Stav ličnog diktatora i stalna sumnjičavost da bi mu neko mogao postati preopasan (takmac), dovele su do toga da je i 1952. godine menjao ličnosti i uvodio na odgovorna mesta potpuno beznačajne ljude. Time se njegova stvarna okolina morala menjati i sužavati. Od ličnosti u toj okolini ostali su u „milosti“ ministri Oskar Turina i Vjekoslav Vrančić, pukovnik Godina, župan Ivan Asančajić, UNS-ovac Kljajići par sitnih ljudi. Zet mu Pšeničnik Srećko postao je takođe osoba punog poverenja, kojoj Pavelićdaje zadatke na planu ekonomskog i političkog povezivanja sa fašističkim emigrantima iz Italije, Rumunije, Ukrajine i Nemačke. – Ispao je iz ove grupe, do skora najpouzdaniji čovek, pukovnik Ivan Štir, koji je čak istupio i iz „Domobrana“, slično ranijem istupu nekih intelektualaca.

Od delovanja unutar emigracije najznačajnije je dalje razvijanje tzv. ureda za dopisivanje, kojeg je vodio Štir. Polovinom prošle godine Štir je počeo padati u nemilost, te je konačno krajem 1952. godine politički likvidiran, a njegovo mesto preuzeo je Kljajić.

Novo u Pavelićevoj aktivnosti je pokretanje „Hrvatskog invalidskog udruženja“, kome je stavio na čelo bivšeg generala Mihaila Dragojlovića, koji je samo lutka u Pavelićevim rukama. – Kroz „Ured za dopisivanje“ i ovo udruženje Pavelićnastoji obezbediti pun uvid nad ljudstvom i vezivati na sebe sve vojne ličnosti NDH-a, a pogotovu niži kadar. Stvarajući kartoteku on želi imati o njima sav materijal kojim bi mogao imati kontrolu nad njihovom današnjom „vernošću“ argumentaciju kod svojih nastojanja u povezivanju sa stranim silama.

Spoljno delovanje je obeleženo u prvom redu kroz pripreme proslava NDH i sličnih praznika. I prošle godine je prenet njegov govor za „10. travanj“ preko radio stanice u Montevideu. Za sticanje ugleda bila je 19. oktobra 1952. organizovana „izložba hrvatskog tiska“ u Buenos Airesu. Obuhvatila je svu ustašku štampu od 1945. pa nadalje. Poseta je međutim bila slaba, a odjek u argentinskoj štampi nikakav. Pavelića je lično ozlojedilo što se na izložbi progurala i njemu opoziciona štampa. – Povodom pobede Ajzenhauera održana je 19. novembra 1952. sednica ustaške „vlade“ na kojoj je doneta odluka da se Ajzenhaueru uputi memorandum u kome će se tražiti obnova NDH i objasniti nemogućnosti zajedničkog postojanja Srba i Hrvata. Ovaj memorandum je krajem decembra 1952. bio tek u prevođenju, pa će verovatno biti upućen iza Ajzenhauerovog stupanja na vlast. – Kao i prošle godine, samo ovog puta u SAD, Pavelićje uspeo da izradi jednu seriju od šest poštanskih maraka koje predstavljaju „godišnjicu ustaškog pokreta“. Na tome su imali zaradu oko 500 dolara. Marke su u raznim bojama, a vrednosti od 20 kuna.

Odnos argentinskih vlasti prema ovoj grupi ostao je nepromenjen. Jedino se dalo utvrditi da su joj argentinske vlasti stavile u zadatak da svoje delovanje Pavelićpostavi tako kao da se ne nalazi u Argentini. Radi toga dolazi do emitovanja njegovih govora iz Montevidea, a i intervju sa italijanskim novinarima izašao je kao da je vršen u Montevideu. Sam bivši argentinski ministar Canosa je na toj osnovi pokušavao uveriti naše poslanstvo da se Pavelićne nalazi u Argentini. Slično je argentinska policija nastojala plasirati našim ljudima preko svoje mreže. – To dokazuje da argentinska Vlada ne želi da dolazi sa nama u sukob radi Pavelića, ali da ima nameru da mu i dalje pruža gostoprimstvo i podršku.

Nastavlja se