Podilaženje ljudskoj ranjivosti

Šeri Terkl: Sami zajedno

Objavljujemo najzanimljivije delove iz knjige „Sami zajedno“ (Clio, prevod Biljana Stanković) čija je autorka osnivačica i direktorka Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na prestižnom MIT-u i klinički psiholog. Šeri Terkl izučava naše promenljive veze sa digitalnom kulturom, prikazujući kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju naš rad, porodicu i identitet.

Reklama za Second Life, virtuelni svet u kom možete izgraditi sopstveni lik, kuću, porodicu i društveni život, u osnovi poručuje: „Konačno, mesto na kom možete voleti svoje telo, voleti svoje prijatelje i voleti svoj život.“ U Second Lifeu je gomila ljudi preko svojih avatara predstavljena kao mnogo bogatija nego što jeste u pravom životu, mnogo mlađa, mršavija i bolje obučena. A očarani smo i idejom društvenih robota, koje je većina upoznala u obliku veštačkih kućnih ljubimaca. „Žužu“ hrčci kućni ljubimci, „hit“ igračka praznične sezone 2009-2010, predstavljeni su kao „bolji“ nego što bi bilo koji stvarni ljubimac mogao to da bude. Rečeno nam je da su ljupki i responzivni, da ne zahtevaju čišćenje i da nikada ne umiru.

Tehnologija je zavodljiva kada mogućnosti koje ona pruža podilaze ljudskoj ranjivosti. A kako se ispostavlja, mi smo i te kako ranjivi. Usamljeni smo, ali se plašimo bliskosti. Digitalne veze i društveni roboti nude iluziju druženja bez obaveza koje nosi prijateljstvo. Naš umreženi život nudi mogućnost da se sakrijemo jedni od drugih, iako smo privezani jedni za druge. Radije bismo kucali poruke nego pričali. Jednostavna priča, ispričana sopstvenim rečima razdražene majke u kasnim četrdesetim, dočarava ovakvo stanje stvari:

Bila mi je potrebna nova dadilja. Kako bih obavila intervju sa njima, volim da odem do mesta na kom žive kako bih ih videla i u njihovom okruženju, ne samo u svom. Tako sam zakazala sastanak da bih intervjuisala Roni, koja se bila prijavila za posao. Pojavljujem se na njenim vratima i njena cimerka mi otvara. Ona je dvadesetjednogodišnja mlada žena koja kuca poruke na svom „blekberiju“. Njeni palčevi su u zavojima. Boli me na sam pogled i pokušavam da budem saosećajna. „To mora da boli.“ Ali ona samo sleže ramenima. Objašnjava da je još uvek sposobna da kuca. Kažem joj da sam tu kako bih razgovarala sa Roni; ovo je njen intervju za posao. Da li bi možda bila ljubazna da pokuca na vrata Ronine spavaće sobe? Devojka sa zamotanim palčevima izgleda iznenađeno. „A, ne“, kaže ona, „ne bih nikad to učinila. Bilo bi to suviše nametljivo. Poslaću joj poruku“ .

I tako je ona poslala tekstualnu poruku Roni, udaljenoj ne više od pet metara od nje. Ova knjiga, koja dovršava trilogiju o kompjuterima i ljudima, postavlja pitanje kako smo dospeli na ovo mesto i da li smo zadovoljni što smo ovde.

U knjizi The Second Self tragala sam za subjektivnom stranom personalnih kompjutera – ne za tim šta kompjuteri čine za nas, većza tim šta čine nama, našim načinima mišljenja o sebi, našim odnosima, našem shvatanju toga šta znači biti čovek. Od samog početka ljudi su koristili interaktivne i reaktivne kompjutere za refleksiju o sebi i promišljanje o razlici između mašina i ljudi. Da li su inteligentne mašine žive? Ako nisu, zašto nisu? U svojim studijama sam otkrila da deca ovu novu kategoriju objekta, kompjuterske objekte, uglavnom vide kao „na neki način“ žive – i ova priča nastavila je da se razvija. Moj fokus se u knjizi Life on the Screen premestio sa toga kako ljudi vide kompjutere na to kako stvaraju nove identitete u onlajn sferi. U knjizi Sami zajedno pokazujem kako tehnologija premešta ove priče na novi nivo.

Kompjuteri više ne čekaju da ljudi projektuju značenje u njih. Društveni roboti sada susreću naš pogled, obraćaju nam se i uče da nas prepoznaju. Traže od nas da se staramo o njima; kao odgovor na to, mi zamišljamo da bi oni zauzvrat mogli mariti za nas. Upravo su među robotskim napravama o kojima se najviše govori baš one koje nude negu i društvo. U leto 2010. u Njujork tajmsu i Vol strit džornalu pojavljuju se entuzijastični izveštaji o robotskim učiteljima, pratiocima i terapeutima. A „Majkrosoft“ predstavlja virtuelnog čoveka Majla, koji prepoznaje ljude sa kojima stupa u interakciju i čiju ličnost oni oblikuju. Upečatljivo je to što se na početku videa kojim je Majlo predstavljen javnosti mladi čovek igra sa njim u virtuelnoj bašti; do kraja prezentacije stvari se zakuvavaju – on se poverava Majlu pošto su ga roditelji izgrdili.

Navedeni smo da se zapitamo šta takve stvari nagoveštavaju. Neki ljudi traže robote da bi im čistili tepihe i pomagali oko pranja veša. Drugi se nadaju mehaničkoj nevesti. Dok društveni roboti preporučuju sebe kao zamenu za ljude, novi umreženi uređaji nude nam mašinski posredovane odnose sa drugima, jednu drugu vrstu supstituta. Mi fantaziramo o robotu i postajemo nerazdvojni od svojih pametnih telefona (smartphone). Kako se to dešava, iznova stvaramo sebe i svoje veze sa drugima kroz novu intimizaciju sa mašinama. Ljudi govore o pristupu netu sa svojih „blekberija“ kao „mestu za nadu“ u životu, mestu na kom usamljenost može biti pobeđena. Jedna žena u kasnim šezdesetim opisuje svoj novi ajfon: „Kao da imam mali Tajms skver u svojoj džepnoj knjizi. Sva svetla. Sve ljude koje bih mogla sresti.“ Ljudi su usamljeni. Mreža je zavodljiva. Ali ako smo neprestano prikačeni, mogli bismo uskratiti sebi prednosti samoće.

Nastavlja se