Priznanje Narodnooslobodilačkog pokreta

Kasnije, prisećajući se boravka u Moskvi, Tito je prvi susret sa Staljinom opisivao kao „vrlo hladan“, na momente „mučan“. Osnovnim razlogom za to smatrao je pojedine telegrame koje je tokom rata dostavljao Kominterni, a posebno onaj koji je počinjao rečima: „Kad nam pomoć ne možete da ukažete, onda nam bar nemojte smetati.“ Sećao se da su Staljinove procene, zasnovane na nedovoljnom poznavanju jugoslovenskih prilika, bile različite od njegovih stavova kada je u pitanju precenjivanje snage buržoazije u Srbiji i spremnost da se kralj Petar II privremeno prihvati. Uočavao je Staljinovo protivljenje zaoštravanju odnosa NOP-a sa Britancima koje bi remetilo sovjetsko-britansku politiku u Jugoslaviji. Nezavisno od toga, Titov boravak u Moskvi predstavljao je de facto priznanje narodnooslobodilačkog pokreta i izvedene revolucionarne smene vlasti.

Neznatno po odlasku J. B. Tita iz Moskve dva događaja od važnosti za dalji razvoj prilika u Jugoslaviji gotovo da su se slila u jedan. Na sastanku održanom u Moskvi 18. oktobra 1944. vlade SSSR-a i Velike Britanije „saglasile“ su se „da u Jugoslaviji vode zajedničku politiku u cilju koncentracije svih snaga u borbi protiv Nemaca koji se povlače i u cilju rešavanja unutrašnjih teškoća Jugoslovena putem ujedinjenja jugoslovenske kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta“. U Moskvi je dogovoreno da politički uticaj Moskve i Londona u Jugoslaviji bude podjednak. Time je najdirektnije „otvoren“ prostor za novi sporazum Tita i Šubašića. Ali samo dva dana kasnije, 20. oktobra 1944, bilo je jasno da je britanska politika jednakog političkog uticaja u Jugoslaviji poražena. Pobeda u Beogradskoj operaciji bila je zajednički trijumf Crvene armije i Narodnooslobodilačkog pokreta u borbi protiv fašizma. Tim činom partizanski pokret je dobio odlučujuću bitku za Srbiju.

U danima koji su neposredno sledili J. B. Tito se 29. oktobra 1944. godine pismom obratio sovjetskom državnom i partijskom vrhu skrećući pažnju na ekscese koji kvare dobre političke odnose i vojnu saradnju. Po svemu sudeći, ukazivanje na pljačku, devastiranje imovine, ignorisanje organa narodne vlasti, nedisciplinu, „nezgodne postupke“ pojedinih pripadnika Crvene armije Tito je smatrao svojom „komunističkom dužnošću“. Skrenuo je pažnju Staljinu na „mnogobrojne nezgodne postupke“ nekih vojnika i oficira Crvene armije, uz napomenu da to „našoj vojsci i našem narodu pada teško na srce, s obzirom na to što naš narod i vojska obožavaju Crvenu armiju, idealizuju je“. Tito je smatrao da ekscesi nastaju kao posledica činjenice da prilikom ulaska u Jugoslaviju delu crvenoarmejaca nije rečeno „da Jugoslavija nije ni Rumunija, ni Mađarska, pa ni Bugarska, već zemlja koja je od prvih dana, još pre napada na Sovjetski Savez, dala snažan otpor nemačkim i drugim okupatorima“. Ponašanje kao da je u pitanju neprijateljska zemlja, mešanje u unutrašnje politička pitanja, oslobađanje zatvorenika koje je uhapsio narodnooslobodilački pokret, zaposedanje fabrika, demontaža mašina i odnošenje alata neki su od incidenata na koje je Tito skretao pažnju. Pri tom je isticao da se nova Jugoslavija jedino može osloniti na SSSR i njegovu „efikasnu pomoć“. Na isti način istupao je i M. Đilas.

U odgovoru koji je datiran 31. oktobra 1944. Staljin je podsećao na velike žrtve i napore koje ulaže Sovjetski Savez da bi pomogao novoj Jugoslaviji i da otuda „poražava činjenica da se pojedinačni incidenti i greške pojedinih oficira i boraca Crvene armije kod vas generalizuju i primenjuju na celu Crvenu armiju“. Staljin je primedbe doživljavao kao uvrede armije koja „pomaže da proterate Nemce i koja krvari u borbama protiv nemačkih osvajača“. Ton Staljinovog odgovora u sebi je imao elemente potcenjivanja jugoslovenskog doprinosa u borbi protiv fašizma. Navedeno, kako se pokazalo, nije bila samo „epizoda“, već „slučaj“ koji neće biti lako prevladan u odnosima dva politička i državna rukovodstva.

Nastavlja se