Rođenje Sovjetskog Saveza

Dragan Štavljanin: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (5)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Ona je za autonomiju, ali samo za onu u kojoj je sva vlast u rukama radnika i seljaka“. To je značilo „u rukama Komunističke partije“. Time je opravdana aneksija Gruzije 1921. To što su gruzijski menjševici predstavljali ogromnu većinu gruzijskog naroda nije značilo da mogu da zastupaju zemlju. To pravo je pripadalo boljševičkoj manjini koja je došla na vlast uz pomoć Crvene armije.

Lenjin je smatrao da je nacionalizam neruskih naroda posledica njihove diskriminacije pod carskom Rusijom. Da bi ograničio ruski nacionalizam i pridobio neruske narode, Lenjin je lansirao „sovjetizaciju“. U prvoj fazi to je značilo „cvetanje“ (rascvet) različitih naroda promocijom njihove nacionalne kulture, svesti i stvaranjem nacionalne elite. To bi trebalo da vodi ka drugoj fazi „približavanja“ (sbliženie) i na kraju, treća faza, „spajanje“ (slianie). Smatralo se da će politika Komunističke partije imati više šansi za pridobijanje neruskih naroda ako im omogući korišćenje sopstvenog jezika i stvaranje nacionalnih elita. Na delu je bila sovjetska politika „nacionalnog ukorenjavanja“ (korenizacia).

Staljin je 1926. formulisao tu politiku kao „nacionalno po formi, socijalizam u suštini“. Kada je 1922. stvorena Unija Sovjetskih Socijalističkih Republika bilo ih je četiri: RSFSR (Ruska), Ukrajina, Belorusija i Transkavkaska federacija (Azerbejdžan, Jeremnija, Gruzija). Pet centralnoazijskih republika (Uzbekistan, Turkmenistan, Tadžikistan, Kazahstan i Kirgistan) stekle su status republika kao i ostale u periodu između 1925. i 1936. godine. Pre toga su bile autonomne oblasti u okviru RSFSR. Transkavkaska federacija podeljena je na tri republike 1936.

Manje od jedne godine Abhazija je bila republika u okviru SSSR, potom je povezana s Gruzijom posebnim sporazumom i na kraju je na osnovu Staljinovog naloga 1931. postala autonomna republika u okviru Gruzije. Južna i Severna Osetija bile su najpre zajedno a potom ih je komunistički vrh podelio. Granice su često menjane, ne na osnovu demografskih kriterijuma već u skladu sa interesima u centrima moći ili redistribucije stanovništva zbog nasilnih ili dobrovoljnih migracija. Stoga u devet od 28 autonomnih jedinica SSSR, titularna nacija nije bila većinska. U tri slučaja ogromna većina titularne nacije živela je van teritorije gde je nosilac tog prava. U dve od 15 federalnih republika SSSR, 1991. godine titularna nacija imala je manje od polovine stanovništva. U proseku, titularna nacija je činila manje od dve trećine stanovništva teritorija republika. Sve federalne republike SSSR bile su definisane kao nacionalne države osim Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, koja je višenacionalna država.

U pitanju je sovjetska politika teritorijalizacije nacija, odnosno stvaranje administrativnih jedinica s definisanom titularnom nacijom, koje su striktno poređane u hijerarhiji sovjetskog etnofederalizma.

Prema rečima Kristofa Cirhera, prvi cilj boljševika bio je teritorijalna organizacija vlasti. Imajući u vidu veličinu SSSR, to je veoma težak zadatak – dakle, bila je nužna podela na administrativne jedinice podređene centralnoj vlasti.

Drugi zadatak bio je vezivanje nacija, „probuđenih“ ratovima, revolucijom, raspadom države – u zajedničku državu. Silu nacionalizma koju su boljševici uspešno instrumentalizovali protiv carskog režima – trebalo je ponovo zauzdati. „Treći izazov proizilazio je iz potrebe za unutrašnjom i spoljnom legitimnošću nove sovjetske države, a to je bilo moguće samo davanjem u najmanju ruku značajnih prava nacijama, za koje je Sovjetski Savez tvrdio da ih je oslobodio od carske represije“.

Sovjetski etnofederalizam – centralistički po sadržaju, federalistički po formi – bio je rešenje za te zadatke i izazove. U ostvarenju tog cilja bila je ključna uloga Komunističke partije SSSR.

Nastavlja se