SAD imale pionirsku ulogu

Jerg Fiš: Pravo naroda na samoopredeljenje (13)

Studija „Pravo naroda na samoopredeljenje“ Jerga Fiša, savremenog švajcarskog pravnika i politikologa, delo je o pitanju koje u političkoj praksi i naučnoj misli već vekovima izaziva duboke sporove. Autor pruža jasan i precizan pregled razvoja ovog načela međunarodnog prava, koje istovremeno služi i za opravdanje celovitosti države i za opravdanje secesije. Najzanimljivije delove knjige čiji je izdavač Albatros plus objavljujemo u ovom feljtonu.

Pravo na samoopredeljenje i dalje je ostalo oružje ili bar šansa slabih. Čak i kada kodifikovano pravo na samoopredeljenje postane bespredmetno i čak kada ga formalno treba ukinuti, ono ipak ostaje obećanje. Ono zadržava svoju snagu i više se ne može opozvati. To se tokom XX/XXI veka više puta pokazalo. Upravo činjenica da ograničava moćne čini ga privlačnim za slabe. Naravno, istorija prava na samoopredeljenje jeste istorija permanentne borbe povodom razmere ograničenja ovog prava koje moćni hoće da uspostave. Ako se uklone sva ograničenja, onda, naravno, dolazi do anarhije. Zato oni koji žele da iskoriste svoje pravo na samoopredeljenje moraju paziti da ono ne izađe izvan određenih granica. Ove opšte uvide koji se mogu dobiti iz istorije prava na samoopredeljenje treba konačno sagledati i iz ugla tri učesnika.

1. Ovaj prikaz stalno je pokazivao da su Sjedinjene Države u istoriji prava na samoopredeljenje imale centralnu, a često i pionirsku ulogu. SAD u istoriji nisu bile veliki propagandista prava na samoopredeljenje, već su tom pravu, doslednije od bilo koje druge države, stalno nametale ograničenja. To proizlazi iz činjenice da su se SAD od pojave ideje samoopredeljenja svrstavale u države koje bi neograničeno korišćenje prava na samoopredeljenje moglo ozbiljno da ugrozi. Zato su zajedno i paralelno sa latinoameričkim državama stvorile ograničavajuća merila. Jedan jedini izuzetak od ovog pravila pokazao se kao ogromna greška. Kada je Vilson kao glavni pobednik Prvog svetskog rata pokušao da pravo na samoopredeljenje preuzme u svoj arsenal, umesto da ga prepusti slabijima, on je doživeo veliki neuspeh. Američka reakcija bila je prekretnica posle koje je pravo na samoopredeljenje uklonjeno iz njegovog arsenala. Tako je posle Prvog svetskog rata svet uređivan bez posezanja za pravom na samoopredeljenje. To se posebno jasno pokazalo u najnovije doba. Intervencije u Avganistanu (2001) i Iraku (2003) nisu izvedene u ime osiguranja ili ponovnog uspostavljanja prava na samoopredeljenje, ili sa ciljem novog povlačenja granica, zasnovanih na plebiscitima, mada su obe države zbog svog izuzetno heterogenog etničkog sastava podobne za takav postupak. SAD bi kao najjača uključena država same sebi nametnule okove da su htele da raspodelu moći učine zavisnom od etničkih, religioznih i jezičkih pripadnosti ili od referenduma.

2. Manje je dosledno držanje Rusije, tj. Sovjetskog Saveza u XX/XXI veku. Lenjin je istina, pravo na samoopredeljenje 1917/18. godine uveo s velikim uspehom i velikom doslednošću i time je, između ostalog, i Vilsona naveo da počini grešku. Kada je ova zemlja stvarno bila jaka, kao što je bio slučaj za vreme pakta s Hitlerom (1939–1941) i posle 1945. godine, onda se jasno pokazalo pravilo da pobednik ne uzima ozbiljno u obzir pravo na samoopredeljenje i da se na njega poziva samo u fazama sopstvene slabosti. Sovjetski Savez je otišao i korak dalje, dok se posle 1945. godine kao glavna pobednička sila u Evropi u svojoj ekspanziji svesno nije obazirao na pravo na samoopredeljenje u onoj oblasti u kojoj je bio slab, on je bio oprezniji, nastojeći da iz zahteva za samoopredeljenje izvuče što veću korist za sebe. Zahvaljujući, pre svega, njegovoj podršci, kolonijalne oblasti mogle su da ostvare svoju nezavisnost. U dugoročnom pogledu ova politika se pokazala kao suviše riskantna, i to onda kada su zahtevi za samoopredeljenje doveli do raspada Sovjetskog Saveza. Moskva je tada izgubila kontrolu nad situacijom. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je postala najjača država naslednica ove federacije, ali je njen geopolitički značaj znatno opao. Ona je prihvatila novi uti possidetis da bi održala posed najveće republike Sovjetskog Saveza. Ali istovremeno je započela da u bivšim sovjetskim republikama – koje su na osnovu principa uti possidetis postale države – podržava secesiju i time i samu sebe dovodi u opasnost. To se najjasnije pokazalo u slučaju Abhazije i Južne Osetije, koje su bile deo gruzijske sovjetske republike. U poređenju s Rusijom, SAD su po pitanju prava na samoopredeljenje sprovodile znatno dosledniju politiku u koju se, naravno, ne ubraja i Vilsonova greška. Glavni uzrok za to treba tražiti manje u rafiniranoj politici, a više u situaciji koja je SAD išla na ruku: one su od samog početka svog postojanja naglašavale da je pravo na samoopredeljenje pravo na nezavisnost i mogle su da se usmere na to da ga drže u određenim granicama.

Nastavlja se