Snaga tragičnih ispovesti

Ivana Pantelić: PARTIZANKE KAO GRAĐANKE (13)

Knjiga Ivane Pantelić zanimljiv je doprinos savremenoj istoriji Srbije i bivše Jugoslavije. U svom istraživanju autorka obrađuje pitanje društvene emancipacije učesnica Narodnooslobodilačkog pokreta, partizanki i političkih aktivistkinja u socijalističkoj Jugoslaviji, nastaloj delimično i njihovim angažmanom u oslobodilačkom, revolucionarnom i građanskom ratu između 1941. i 1945. godine. Težište je na idejama, aktivnostima i problemima istaknutih predstavnica predratnog levičarskog ženskog pokreta, odnosno pokreta otpora, koje su posle 1944/45. godine vršile određeni politički i društveni uticaj u Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, ali bile i na odgovornim funkcijama u partijskoj i državnoj hijerarhiji. Uz dopuštenje izdavača (Izdavači: Evoluta, Institut za savremenu istoriju) prenosimo najzanimljivije odlomke.

Pošto je ta organizacija uskoro razotkrivena, odlučio je da prebegne u Rumuniju. Popovićev beg je bio uspešan. Kasnije se vratio u Jugoslaviju. Stradanja i patnje logorašica predstavila je i spisateljica Milka Žicina, koja je i sama bila zatočena u ženskom logoru u Stocu. U knjizi sa simboličnim nazivom Sve, sve, sve ona je veoma emotivno opisala atmosferu koja je vladala u logoru: „To jest, mora se priznati: temeljno su znali znanje uništavanja čoveka mučenjima i poniženjima, ne toliko fizičkim – tuče se po svim zatvorima, verovatno, to je neki put i neophodno: da se siledžija oseti kako je to biti u trpnom obliku (vidite li kako sam liberalna?!) nego su bili prvoklasni znalci za psihička mučenja, za stvaranje atmosfere pakla. Uvek se sećam drugarice koja mi je u istražnom, u paklenoj Osamnaestici, šapnula otečenim poplavelim usnama: ‘Dante ništa nije znao‘. I nije! Koliko god sam zapisa robijaških pročitala, ni u jednom logoru nije bio takav psihički pakao uništavanja ličnosti! … U našem logoru nije se išlo na fizičko uništenje zatvorenika, nikako! Umeli su oprezno da stanu kad se pretera i zapreti neka ozbiljnija povreda opasna po život. Fizički si izmrcvaren ali ima da živiš!… Druga je stvar samoubistvo, dovođenje do samoubistva. To je zasebna tema. No, ja se nijednog momenta nisam plašila ubistva za celo vreme mog tamnovanja, s te strane bila sam mirna i tvrdo uverena. I u tome je, po mom ličnom iskustvu, osnovna razlika između naših i onih drugih logora… Dakle, samo za komuniste „ibeovce“, one „za Ruse“ (no zato politički krivci, oni „za zapad“ živeli su lepo, po najpovoljnijem zatvorskom merilu, bez mučenja i ponižavanja – lepo isto, kao i kriminalci). Dakle, samo na komuniste „ibeovce“ i samo za njih, odnosio se režim uništenja moralnog i psihičkog.

Na toj bazi je i smišljen i stvoren pakao, pakao u kome nema straha da će te telesno dotući i usmrtiti, nego samo dovesti do želje da se ponekad sam usmrtiš.“ U logorima i zatvorima bile su zatočene mnoge bivše partizanke osuđene pod raznim izmišljenim, često bizarnim i besmislenim optužbama. Tako je Petrana Pejović, petnaestogodišnja čobanica iz Crne Gore, završila u Ramskom ritu zato što je pored ovaca pevala poznatu filmsku temu „Volga, Volga“. Njena imenjakinja, nosilac Partizanske spomenice, uhapšena je zato što je za uvijanje cigareta kupila komadiće informbirovske Nove Borbe. Kao čin „izjašnjavanja“ u prilog Informbirou moglo je da bude prihvaćeno svako mišljenje koje se i najmanje razlikovalo od zvaničnog. Bivša partizanka Živanka Filipčev iz Melenaca osuđena je i zatočena na Golom otoku zbog toga što je na partijskom sastanku rekla da je KPJ trebalo da pošalje predstavnike na skup komunističkih partija u Rumuniju, i da je, pošto je već odlučeno da se tamo ne ide, takvu odluku trebalo objasniti. Uskoro su se u zatočeništvu našli svi pripadnici njene porodice koji su bili u partizanima.

Milanka Stanojević, takođe bivša partizanka, pobunila se na jednom partijskom sastanku zbog hapšenja „partizanskih drugova kao pristalica Informbiroa“. Izbačena je sa sastanka uz pogrde, a uskoro se našla i na Golom otoku. Jedna od naših sagovornica, Dragica Vitolović Srzentić, koja je kao zamenica generalnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova 1948. godine odnela Titov odgovor Staljinu, takođe je bila zatočena na Svetom Grguru. Ona je i tokom rata provela izvesno vreme u italijanskom logoru u Albaniji. O odlasku na Sveti Grgur svedoči na sledeći način: „Radila sam u Ministarstvu inostranih poslova. Bila sam na odgovornim dužnostima, jedna je ta da sam bila načelnik kadrovskog odeljenja. Tu sam radila do 1951. godine. Iako sam i dalje bila član Partije, kritički sam gledala na neke stvari. Kao i moj muž. Drugačije smo gledali na neke stvari, pa smo bili uhapšeni 31. maja 1951. godine. Ja sam bila uhapšena u Ulcinju, jer sam tada bila kod svekra koji je bio teško bolestan. A Vojo (suprug, prim. aut.) i njegov brat, major Udbe, njih su uhapsili na aerodromu, kada sam im ja javila da dođu ako hoće da vide oca živog. Prvo su uhapsili njih, u toku dana, a mene isto to veče, 31. maja 1951. godine. Moj svekar je ostao sam, bez ikoga. Nekoliko sati posle mog hapšenja zatvorio je oči. To je tragedija jedne porodice. Mi smo bili, takoreći, ni za šta uhapšeni. Ceo proces je bio montiran. Moj muž je bio osuđen na 15 godina strogog zatvora, a ja na 10. Njegov brat, Nikola, prvoborac, major Udbe, on nije osuđen jer je posle mesec dana iznet iz istražnog zatvora, mrtav. Mi smo bili vrlo strogo kažnjeni, bila su nam oduzeta sva prava, čak nam je i penzijski staž izbrisan. Vojo je izdržao pet i po godina, pa je pušten, a ja četiri i po; puštena sam godinu dana pre njega. A sad sam dobila rehabilitaciju od Okružnog suda grada Beograda, u kome mi je bilo suđeno u januaru 1952. godine. Ta presuda se poništava, smatraju nas neosuđivanim, i sve pravne posledice se brišu. Ali, to je došlo kasno, moj muž je mrtav.“

Nastavlja se