Sukob na književnom polju

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (19)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Filmske industrije Evrope očigledan su primer, ali, dok vam ovo govorim, mi se susrećemo sa sličnim sukobom na planu književnosti na engleskom jeziku. „Bukerovu nagradu“ preuzela je korporacija koja je uporna u tome da odsad ona treba da bude pristupačna i američkim piscima koji dosad u njoj nisu imali udela. Iza američkih pisaca stoje snažni američki izdavači i mediji. Znači li to da će, kao što je to slučaj sa američkom filmskom industrijom, odsad gledati prvenstveno na domaće severnoameričko tržište, na račun pisaca iz Velike Britanije i Komonvelta, koji se obraćaju užim anglofonim zajednicama, koje su dosad imale koristi od manje provincijalne, kao što je to britanska publika? Neki od bivših, a i sadašnjih članova žirija „Bukerove nagrade“ su zabrinuti. Čak i oni koji ne dele njihova strahovanja mogu da vide zašto. Štaviše, u svetu u kome oni koji govore u ime naroda, starih i novih, velikih, malih i najmanjih, traže mesta za svoje kulture, političke opasnosti subvencija su konkretne. Na mom istorijskom polju poslednjih trideset godina bile su zlatno vreme stvaranja istorijskih muzeja, mesta proglašavanih kulturnim nasleđem, tematskih parkova i spektakla, ali isto tako i javnog kreiranja izmišljenih nacionalnih i grupnih istorija.

Postoji i treći razlog za razmišljanje. Sve do kraja prošlog veka tehnološki napredak, u celini, bio je naklon umetnosti – bar prema onim sektorima koji se nisu, kao slikarstvo, vezivali za zanatsku pretkapitalističku privredu koja proizvodi unikatne, neponovljive primerke i koji su kao takvi prodavani i bili cenjeni. On je stvorio i omogućio nove umetnosti koje su bile, i u našoj civilizaciji nastavljaju da budu u centralnom položaju – to će reći, pokretne filmske kamere i zvučne reprodukcije. Njihova podobnost da mogu da razdvoje izvođenje od fizičkog prisustva donela je umetnost publici koja sada broji stotine miliona. Uprkos pesimističkim strahovanjima, to nije razorilo ni stare ni nove umetnosti. Knjige su preživele pronalazak filma i televizije i nastavljaju da i dalje cvetaju. Filmovi su preživeli uvođenje videa i DVD-ija, koji sada predstavljaju finansijski stub filmske industrije. Čak i tradicionalni uljani portreti na štafelaju, prvi žanr kome je tehnologija u vidu fotografije postavila izazov, preživeli su da bi krasili konferencijske sale i otmenije privatne domove u XXI veku.

Pa ipak, u eri kibernetičke civilizacije, u koju smo netom stupili, ovo više ne mora biti tačno. Pođimo od očiglednog: ovo izgleda da minira najelementarniji uslov za kulturni kontinuitet u kulturi Zapada (on se u istoj meri ne odnosi i na neke druge kulture) – očuvanje njenih materijalnih proizvoda.

Nastavlja se