Teška cena nepopularnosti

Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (17)

Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.

Drugi slučaj je hipoteza po kojoj bi Franc Ferdinand preživeo drugi pokušaj da ga ubiju, hipoteza u kojoj nema ničeg besmislenog. To je naime tok koji bi, uz veliku verovatnoću, dobila Istorija da je nadvojvodin automobil išao duž keja, kao što je bilo predviđeno, ne zaustavljajući se u visini mesta gde se Princip bio postavio.

Prva hipoteza je ona koja se obično postavlja da bi se procenilo da li je Franc Ferdinand bio u stanju, ili ne, da spase Monarhiju. Pre svega, ova analiza ne može da zapostavi to da bi početak vladavine bio opterećen teškim hendikepima. U bilansu koji pravi o prestolonasledniku, već posle 28. juna 1914. godine. Jozef Redlih prvo ističe njegovu nepopularnost u širokim slojevima stanovništva. Nije ga mrzela samo većina Mađara, što je već predstavljalo veoma težak teret. Trebalo je tome dodati i Poljake, o kojima je neprestano govorio veoma teške reči, a ovo neprijateljstvo nije trebalo olako shvatiti, pošto već odavno nijedan austrijski kabinet nije oformljen bez podrške Polenkluba. Odnos Franca Ferdinanda prema Česima nije bio mnogo bolji. Među austrijskim Nemcima mogao je računati na podršku Hrišćansko-socijalne unije. Nasuprot tome, moglo se očekivati da bi njegov odnos sa liberalnim krugovima bio pun napetosti. Njegov stvarni ili pretpostavljeni klerikalizam nije u ovim krugovima izazivao naklonost. A šta tek reći o njegovim autokratskim sklonostima? Iz svega ovoga proizlazi da bi mu nedostajala dovoljno široka osnova da bi vladao. Možda on nije mario za to, smatrajući da suveren ne igra svoju ulogu kada traži popularnost:

„Popularnost, šta to uopšte znači?“, dozvolio je sebi da kaže Andrašiju tokom njihovog čuvenog susreta u Konopištu. „Ne brinem o tome. Uveren sam da je zadatak suverena da u svim okolnostima čini ono što smatra dobrim, ne pitajući se da li se to sviđa ili ne.“

Čvrst u ovom uverenju, verovao je da bi mogao, ako je potrebno, da primeni na austrijsku vladu načela i pravila vojnog komandovanja. To bi značilo zaboraviti da je vreme apsolutizma prošlo. Franc Jozef je u početku podlegao toj iluziji. Pod udarom nesreća iz 1859. on je odustao od toga i uskoro je došao do zaključka da je potrebno da se prilagodi ustavnom režimu. I čak iako mu se ponekad dešava da upotrebi član 14, koji omogućava njegovim vladama da zakone donose dekretima, ova praksa ne dovodi u pitanje suštinsku tendenciju tog doba. Sa usvajanjem opšteg prava glasa 1906, Austrija je zaista ušla u demokratsko doba, kakve god da je protivvatre monarhistička vlast zadržala u rukama. „Ali možda je Bog konačno mnogo više ‘demokrata’ i mnogo ‘manje klerikalan’ nego što to zamišljaju ljudi na dvoru Franca Ferdinanda u njihovom načinu verovanja u Boga“, sugeriše Jozef Redlih u svom Dnevniku. Drugim rečima, da je to ignorisao, Franc Ferdinand bi rizikovao da se susretne sa snažnim otporima i da otvori period ozbiljnih tenzija sa širokim slojevima stanovništva kao i sa nacionalnostima, što je izrazito nezgodna perspektiva kada bi pretio okršaj sa Ugarskom.

Čini se da je na mađarskom frontu došao trenutak istine za Franca Ferdinanda. Mađarski dosije, od koga je po njegovom mišljenju zavisilo sve ostalo, za njega je predstavljao prioritet. Mogu se smatrati izvesnim njegova volja da se preispita odnos Ugarske sa Austrijom, uspostavljen kompromisom iz 1867, zatim njegova namera da za to iskoristi rok od šest meseci ostavljen novom suverenu da položi zakletvu Ustavu. Uvođenje opšteg prava glasa trebalo je da sačinjava kamen temeljac ovog plana, a nastavak se nadovezivao posle ove krupne reforme. Franc Ferdinand se izvesno nadao da će doći do nekog sporazuma. Ali šta bi se dogodilo ako on ne bi uspeo da ga postigne? Hipoteza u kojoj nije bilo ničeg neverovatnog s obzirom na neprijateljstvo velike većine mađarske političke klase. U tom slučaju, da li bi se išlo do oružanog sukoba kao 1848. na 1849. godinu?

Nastavlja se