Vojska Jugoslavije predlagala sporazum

Način, to jest kako o svemu tome priča sa istražiteljima, ulogu koju sebi dodeljuje u političkim i bezbednosnim procesima već tog momenta ukazuju da njegovoj priči skoro kraja neće biti i da je u stanju da priča hiljadu i jednu noć, kao Šeherezada. I tako će i biti.

Evo šta je Tanić rekao istražiteljima o događajima koji su prethodili našoj nesreći na Kosovu i to onima za koje možemo reći da su bili vezani za završnu fazu.

„Preko Mijatovića znam da je Milošević odbijao razne metode rešavanja krize na Kosovu. Takođe 1998. godine sam iz tri zapadna izvora, italijanskog, britanskog i američkog, saznao da su njihove službe bezbednosti nagovestile Miloševiću da će one podržati legalne metode da se eliminiše OVK. Ustvari, jedan od tih izvora informacija, italijanski ambasador u Beogradu, zamolio me da prenesem Miloševiću da su oni voljni za uklanjanje OVK. Pomoć su uslovljavali samo ako jugoslovenska vlada zauzvrat pruži podršku demokratizaciji, reformama, poštovanju ljudskih prava i poštovanju rešenja za kosovske Albance.“

Tanić je tvrdio da je Zapad bio spreman da prekine tokove finansiranja OVK, da sarađuje sa jugoslovenskim vlastima u nastojanju da prekinu albansku trgovinu drogom, da ubede terorističke vođe kosovskih Albanaca koji borave na Zapadu da ne daju podršku OVK i da zabrane neke organizacije, pa i neke humanitarne organizacije koje služe za finansiranje terorista.

Posle ovih besmislica i bespotrebnog denunciranja italijanskog ambasadora, Tanić, alijas Toni, nastavlja sa svojim fasciniranjem istražitelja kao da daje intervju za žutu štampu. Kasnije će se videti na mnogim suđenjima da između žute štampe i onog što tužioci koriste kao dokaze na sudu neke razlike i nema. Naravno, to se ne odnosi na neposredne izvršioce najtežih zločina, kao što su braća Lukić kojima smo, uzgred budi rečeno, i mi sudili, istina u odsustvu, za ubistvo 17 Muslimana u Višegradu.

Navodno, prema Tanićevim rečima, SDB je bila spremna da prihvati ovaj italijanski plan, pa smo ga još i obavestili o tome da je i Milošević pristao na to, a da je onda iznenada odustao od bilo kakvih političkih dogovora. Da bi pojačao svoju priču o moći SDB, on je tvrdio da je Služba na čelu sa načelnikom Jovicom Stanišićem u proleće 1997. godine pripremila plan da „izveze terorističke akcije na severu Albanije“. I te akcije Milošević je odbio i o tome Tanić kaže doslovce:

„Milošević je odbio i Stanišićev predlog da se problem albanskog terorizma izveze na sever Albanije koristeći podele između klanova Gega i Toske i sukobe u albanskoj politici. Strategija SDB bila je da se finansiraju i naoružaju Toske na jugu zemlje, te da se malo podstaknu sukobi Gega i Toska. To bi dovelo do toga da Albanci sa severa, koji su podržavali albanske teroriste, na trenutak zaborave na Kosovo i okrenu se unutrašnjim pitanjima“

Pored ovog rešenja, čelnici SDB i Vojske Jugoslavije su predlagali da se sa Rugovom odmah postigne politički sporazum kojim se kosovskim Albancima daje autonomija. On kaže da je učestvovao u izradi ovog plana, koji je finaliziran kao dokument od pedesetak stranica zato što se, prema tom planu, politički problemi na Kosovu odvajaju od bezbednosnih problema.

Navodno je Milošević rekao Stanišiću i Perišiću da takav plan neće prihvatiti, uz obrazloženje da to neće podržati države Zapada. Tanić je još tvrdio haškim istražiteljima da je sve to saznao direktno od Zorana Mijatovića, to jest mene.

Malo je reći da sam bio zaprepašćen ovim Tanićevim iskazom. Ni manje reči ni više laži. Ali, krenimo redom.

Godina 1998, o kojoj se govori na određeni način, bila je presudna za budućnost Kosova i Metohije. Velike odluke su donete. Milošević se opredelio da Kosovo brani silom koju nije bio u stanju da kontroliše. Pomahnitali generali, i vojni i policijski, izvode akcije koje će ih jednog dana odvesti u haški kazamat. Ne da nema kontakata svetskih sila sa Miloševićem i neke podrške da se on obračuna sa teroristima OVK, već se njemu plete tesan džemper. Već tada, pored Rugove i DSK, pre svih SAD i Britanija uveliko prave kontakte sa rukovodstvom terorističke OVK. Traže među njima pogodne ličnosti za javnu političku promociju dajući im legitimitet na međunarodnoj sceni. Tačija Amerikanci pripremaju za važne političke funkcije još od 1996. godine vešto ga vodeći sve do jednostranog proglašenja Kosova kao nezavisne države. Nije im smetalo ni to što ga je država Srbija tražila zbog izvršenja najtežih krivičnih dela. Nažalost ta činjenica nije smetala ni Miloševiću da ga prihvati kao pregovarača u Rambujeu. Posle nam đavo kriv i za sve okrivljujemo sile mraka i užasa.