Živim za trofej

Olgica Nikolić Dve utakmice, dva šuta i isto toliko golova. Milimetarski precizni udarci glavom promovisali su Partizanovog štopera Nenada Đorđevića u junaka minimalnih, ali kao Rusija velikih pobeda crno-belih u poslednja dva kola, dovodeći novog (starog) igrača jesenjeg prvaka u žižu interesovanja domaće fudbalske javnosti.
– Lagao bih kada bih rekao da ne uživam u ovih „pet minuta“ slave. I te kako mi prijaju interesovanje medija i čestitke sa svih strana, ali više od svega ponosim se time što sam doneo velikih i važnih šest bodova mojoj ekipi. Golovi protiv Hajduka i Smedereva dragi su mi koliko i onaj koji sam svojevremeno

dao Zvezdi, ali nisam klinac da bih zbog nekoliko zvezdanih trenutaka izgubio osećaj za realnost. Moja sreća će biti kompletna tek kada na kraju sezone podignem šampionski trofej. Ne preterujem kada kažem da živim za taj dan. Zbog njega imam želju i potrebu da se još više dajem i trošim, kao da sam na početku karijere.
Otkuda takav golgeterski učinak? Sreća, splet okolnosti, znanje…?
– Sve pomalo. Znanje je relativna stvar, jer mnogi znaju više od mene pa nemaju sreće da se u pravom trenutku nađu na pravom mestu i reaguju kako sam ja činio na poslednje dve utakmice. Bog je „pogledao“ mene, a ja protivničke golmane.
Vraćeni ste, ipak, zbog čuvanja rivalskih strelaca i komandovanja zadnjom linijom, koja nikako da počne da „diše“ kao jedan. Kada će se to desiti?

Mateus za pamćenje

Odnos Đorđevića i legendarnog Lotara Mateusa, trenera s kojim je Partizan prvi put ušao u Ligu šampiona, prošao je kroz sve faze.

– Od prvog dana smo imali vrhunsku saradnju, čak bi se moglo reći da sam bio jedan od njegovih ljubimaca. Odnosi su se promenili kada sam nezrelo i tvrdoglavo odbio premeštanje na desnog beka, smatrajući da mogu biti samo štoper. Ostao sam bez mesta u timu, ali ne i bez razuma. Uvidevši grešku izvinio sam mu se, a on je kao pravi pedagog i profesionalac prešao preko nesporazuma. U vreme Mondijala u Nemačkoj i mog igranja na istoj poziciji često smo se šalili na račun te epizode – seća se nekadašnji reprezentativac Srbije i Crne Gore.

– Za to je potrebno vreme, mada ga nemamo mnogo. Trener Jokanović daje sve od sebe da nas „spoji“ treninzima i pričom. I mi mukotrpno radimo na sklapanju mozaika, ali daleko smo od automatizma u igri, kakav ima, recimo, ekipa Milana, koja godinama igra u istom sastavu. Dok sam igrao s Mirkovićem u paru bilo je dovoljno da mi namigne pa da znam šta misli i traži, što još uvek nije moguće u zimus istumbanoj zadnjoj liniji. Napredak, ipak, postoji. I u Kuli je bilo određenih problema, ali ne stihije i straha u reakcijama kao u prethodnom kolu, kada smo pobedom morali da se vadimo za propuste u prekidima na večitom derbiju. Tu su i rizici igre na gol više. I ja volim napadački fudbal, sa šest, sedam, nekad i osam igrača u završnici, ali zbog takve formacije mi štoperi često ostajemo u procepu. Kada krene kontra, „spadaju gaće“… Ne otkrivam toplu vodu kada tvrdim da je lakše igrati odbranu s više defanzivnih nego ofanzivnih igrača u ekipi, kao što je bio slučaj s Partizanom u nekim prošlim sezonama.

Japanski sjaj i očaj

Defanzivac crno-belih o jednoj sezoni u japanskom Džef junajtedu govori s pomešanim emocijama.

– Ne verujem da postoji zemlja u svetu u kojoj je sve savršeno organizovano, a igrači imaju tako fenomenalne uslove za rad, zbog čega je prava privilegija otići u Japan. Mnogo sam dobio i naučio za tih godinu dana. U svakom pogledu. Nisam, međutim, izdržao. U početku sam sjajno sarađivao i razumeo se s trenerom Asimom Osimom, a onda su relacije pokvarene nekim nefudbalskim stvarima. U sve se umešao novac, ni mojoj porodici više nije odgovarao tamošnji način života, pa sam pre vremena raskinuo ugovor. I, na moju sreću, vratio se u Humsku – priča strelac gola s rekordne daljine (72 metra) u šampionatu zemlje izlazećeg sunca.

Zimus ste izjavljivali da jedva čekate da postanete deo tima koji igra najlepši fudbal u zemlji. Hoće li u skorije vreme Partizan igrati kao jesenas – i za oko i za bodove?
– Tačno je, i do Japana su stizale priče o atraktivnoj igri Partizana od jesenas. Ono što tada nisam hteo da kažem jeste da su mi ljudi odavde prenosili da je moj bivši klub i onda primao svakojake golove, ili dolazio do ubedljivih pobeda posle prečki ili mnogo tzv. zicera protivnika. Svaka medalja, dakle, ima dve strane. Činimo sve da vratimo tu prepoznatljivu lepotu našoj igri, ali dokle god pravimo dobre rezultate ne vidim razloga za toliku kritiku. Zvezda je mnoge titule osvojila igrajući 1:0, pa ih niko nije stavljao pod lupu. Ne žurite s konačnim (pro)cenama.
Pre pet godina ste bili jedan od najmlađih, a sada ste jedan od najiskusnijih igrača. Kako se nosite s tom većom odgovornošću?
– Zadaci su ostali isti, ali je odgovornost u međuvremenu mnogo porasla. U vreme mog prvog dolaska u Partizan ekipu su na okupu držali i njome komandovali Nađ, Mirković, Kralj… Pošto su postojali ljudi koji su galamili za mene i ostale, moje je bilo samo da ispunjavam konkretna zaduženja. Sada sam ja jedan od onih od kojih se očekuje da podvikne, spusti loptu na zemlju kada je potrebno, povede… Srećom, okruženi smo pametnom i vaspitanom decom koja hoće i umeju da slušaju. I čuju. Napravljena je grupa dobrih ljudi, povezanih sjajnom atmosferom. Samo još da je do kraja prenesemo na teren.
Može li ekipa da izdrži igranje na „sve ili ništa“ do kraja sezone?
– Pritisak je veliki i često vrlo sputavajući, ali ide u „rok službe“ kada si Partizanov fudbaler. Ne može svako, uvek i svugde da igra na pobedu i gura sebe do gornjih granica, naročito kada je, zbog male bodovne prednosti, svaka utakmica na „nož“. Verujem da ćemo se izboriti s njim i kroz cilj proći pre Zvezde. Poštujem i druge superligaške klubove, ali samo se mi i komšije pitamo za titulu. Odavno.
Navijači uveliko pričaju o Ligi šampiona. Da li je prerano za to?