Pisanje bez saglasnosti

Danas je do oktobarskih promena 2000. godine bio šampion u plaćanju kazni po drakonskom Šešeljevom zakonu o informisanju. Ovo stradanje može se tretirati i kao doprinos našeg lista uspostavljanju medijskih i drugih sloboda u tada nedemokratskoj Srbiji. To su priznale i postpetooktobarske vlasti kada su Danasu i drugim medijima vratile novac uplaćen na ime izrečenih kazni.
Sa Milošević-Šešeljevom vlašću nestao je i sramni zakon o informisanju usmeren protiv medija i informisanja građana, ali i pod novom vlašću i novim zakonom Danas nastavlja da plaća kazne. Od kraja 2000. do danas našem listu je izrečeno 13 pravosnažnih presuda: za deset je sa računa firme skinuto ukupno 2.215.176,64 dinara, dok će za tri presude koje još nisu izvršene Danas morati da plati 1.087.800,00 dinara. Sve ovo smo prihvatili bez velike buke, ali sa gorkim iskustvom da je svako pisanje o kontroverznim, a društveno i te kako relevantnim temama, opasno za medije. Međutim, presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu broj VII.II.br.10777/06 sudije Vesne Stanković, koju je potvrdio i Okružni sud u Beogradu presudom broj Gž.4367/07 (predsednik Veća sudija Tamara Uzelac-Đurović i članovi veća Dobrila Strajina i Miloš Milošević), po dubokom ubeđenju urednika i izdavača Danasa, mora otvoriti javnu raspravu o kaznenoj politici prema medijima, posebno prema ozbiljnim informativno-političkim glasilima koja nastoje da kritički i analitički prate i komentarišu javni život.
Kako se vidi iz presude, koju objavljujemo u celini, Danas, odnosno izdavačka kuća DAN GRAF treba građanki Ljiljani Kokar na ime naknade štete, kamate i sudskih troškova da plati oko 700.000 dinara zato što je bez njene saglasnosti objavio fotografiju sa javnog skupa kojem je ona prisustvovala. Poređenja radi, to je više od trećine mesečnog platnog fonda svih zaposlenih u ovom preduzeću.
Danas ovim putem poziva, pre svega stručnu pravnu javnost, da analizira presudu sudije Stanković i prilog objavljen u Danasu (koji takođe objavljujemo u integralnom obliku) zbog kojeg je usledila tužba i presuda. Fotografiju ne reprintujemo jer poštujemo stav suda, ma koliko nam on izgledao neodrživ, da je njeno objavljivanje protivzakonito. Ako se, dakle, mediju koji insistira na odgovornosti za javno izgovorenu reč, može desiti da posle ovakvih rubrika bude drastično novčano kažnjen, onda to rađa veliku nedoumicu kod ozbiljnih novinara, urednika i izdavača kolike su stvarne medijske slobode u našoj zemlji. Koje sve autocenzorske reflekse treba aktivirati da bi se predosetilo šta bi sve moglo doći pod udar nekog sudije? Nije li bilo logično pretpostaviti da je neko, kad dođe na javni skup sa namerom da iskaže pred što većim brojem ljudi svoj politički ili neki drugi stav, time dao saglasnost i medijima da verifikuju njegovo učešće na tom skupu, jer to doprinosi da poruka do koje je stalo učesnicima tog skupa stigne do većeg broja ljudi? Zapravo, recimo sasvim otvoreno i jasno: u praksi ne postoji apsolutno nikakav institut davanja saglasnosti na objavljivanje u medijima fotografija sa javnih mesta. Da u konkretnom slučaju stvar bude još apsurdnija, Danas je inkriminisanu fotografiju preuzeo iz servisa međunarodne agencije Rojters, što znači da je ona, i bez publikovanja u Danasu, bila dostupna milionima Rojtersovih korisnika širom sveta. Ako je tumačenje i primena zakona na način sudije Vesne Stanković korektna, onda većina fotografija objavljenih u novinama može onima koji se nalaze na njima doneti lepe pare, pod uslovom da fotografisani izjave na sudu da nisu dali saglasnost za njihovo objavljivanje.
U presudi sudije Stanković na štetu Danasa ima još neverovatnijih primera raskoraka između zdrave logike i njenog sudijskog tumačenja činjenica. Tužiljin iskaz da je prisustvovala nekom događaju A, kad je uz njenu saglasnost i snimljena fotografija, ali da nije prisustvovala nekom sličnom događaju B, sudija u obrazloženju presude prevodi u formulaciju da „tuženi nisu bili ovlašćeni da ovakvu tužiljinu fotografiju bez njene saglasnosti objave, a posebno ne uz tekst koji se kritički odnosi prema tada važećoj političkoj opciji u našoj zemlji, i kao ilustraciju za skup kome tužilja uopšte nije prisustvovala“. Svako ko je u stanju da pročita i razume tekst objavljen u Danasu može se uveriti da se nigde, nijednom rečju, ne spominju ni događaj A ni događaj B. Bili bismo zahvalni svim pravnim ekspertima i drugim ljudima vičnim tumačenju teksta da nam ukažu gde se na strani 17 Danasa od
25-26. marta 2000. godine pominje bilo kakav miting na kojem gospođa Kokar nije bila, a redakcija Danasa lažno tvrdi da je bila. Taj tekst se ne bavi ni mitingom na kojem je gospođa Kokar bila, ni onim na kojem ona nije bila. Taj tekst pripada novinarskoj formi odvajkada poznatoj pod imenom komentar. U njemu autor analizira i izriče svoj (nedvosmisleno negativan) stav prema tada vladajućoj politici koja uprkos katastrofalnim rezultatima ima podršku i uspeva da se održi na vlasti. Žao nam je ako je gospođa Kokar imala neprilike sa okruženjem koje ne deli njena ubeđenja, ali fotografija na kojoj je i ona jeste istinit dokument o podršci koju je imala Miloševićeva politika. Ljudski je da građanka Kokar, možda, danas misli drugačije, ali je nedokazivo da je list Danas izrekao ijednu neistinu o njoj.
Nama iz novinarske branše ovim povodom postavlja se mnoštvo pitanja. Da li mediji snose odgovornost ako neko doživi neprijatnost zbog teksta u novinama u kojima nije objavljena nijedna neistina o njemu? Šta ako neko „doživi patnju“ upravo zbog istine koju su mediji saopštili o njemu? I šta je uloga medija: da nikoga ne izlažu baš nikakvoj sekiraciji ili da pišu o javno relevantnim temama? Čini nam se da bi o ovim pitanjima trebalo da razmisle i zakonodavci kod uređivanja informativne delatnosti, a naročito pravosuđe kad odmerava krivicu medija po tužbama onih kojima se nešto što je objavljeno ne dopada. Jesu li nečiji „duševni bolovi“ zato što je nešto objavljeno u novinama (koje veštaci neuropsihijatri znaju da izmere u procenat?!) glavni kriterijum o čemu mediji smeju, a o čemu ne smeju da pišu. Je li za sud relevantan kriterijum javni interes da se o nekim pojavama piše, i onda kada to nekom ne godi? Dovedeno do krajnjeg apsurda, može se postaviti sledeće pitanje: smeju li mediji o ikom i ičem da pišu ako pre toga ne dobiju njegovu saglasnost?
Građanka Ljiljana Kokar uspela je da dokaže na sudu da ne smeju.