Najbolje rešenje

Vojislav Koštunica u subotu je ozvaničio ono što se znalo već nekoliko nedelja: vladajuća koalicija više ne postoji. Mada je savez bio klimav od početka, pukao je onog trenutka kada su raspisani predsednički izbori. Demokratska stranka Srbije nije imala koga da suprotstavi Borisu Tadiću, a nije htela da ga podrži. Nakon njegove pobede – koju je DSS doživela kao svoj teški poraz – samo se tražio povod za raskid. Nađen je na Kosovu. Koštunica smatra da „Vlada više nema jedinstvenu politiku o tom pitanju“, ali ne objašnjava u čemu su suštinske razlike. Tadić je odmah uzvratio da nisu posredi neslaganja oko Kosova, već da Vlada nema jedinstven stav oko evropske i ekonomske perspektive Srbije i njenih građana.
U Srbiji su do subote postojale dve većine. Time je bila blokirana i izvršna i zakonodavna vlast, što bi stanje u državi činilo dramatičnim i da nije bilo drame zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Ni Tadićeva ni Nikolićeva većina nije mogla da funkcioniše bez narodnjačke koalicije koja, naravno, nije mogla večito da ucenjuje i jedne i druge. Većina partija smatra da su vanredni izbori najprihvatljivije rešenje. Nagađanja da je DSS nudio koaliciju radikalima ili da je od njih tražio podršku za manjinsku vladu verovatno treba svrstati u politički folklor. Ako ima nekog iznenađenja, ono je samo u tome što stranka odlazećeg premijera, poznata po odugovlačenju, ovom prilikom nije otezala. Koštunica je u pravu kada kaže da bi proceduralne igre bile necelishodne i neracionalne.
Građane Srbije 11. maja očekuju lokalni, pokrajinski i vanredni parlamentarni izbori. Na njima će se, kao i na predsedničkim, suočiti dva suprotstavljena viđenja sadašnjosti i budućnosti – Tadićevo i Nikolićevo. Sve ostale stranke, bez obzira na retoriku, imaće sužen izbor i moraće se pre otvaranja birališta izjasniti s kim hoće, a s kim neće. Većina analitičara procenjuje da u takvom, referendumskom izjašnjavanju, male stranke nemaju puno prostora za iskazivanje svojih posebnosti. Ako su procene tačne, iz njih sledi da Srbija klizi ka vrsti dvopartijskog poretka, mada i demokrate i radikali znaju da im je u ovom trenutku nedostižan cilj koji su na lanjskim izborima postavili ovi poslednji: pedeset odsto plus jedan glas.