Beogradska palanka

A da se naše palanke ne bi uvredile, počećemo od prestonog Beograda koji je, po meni, palanka par excellence i glavni diseminator palanačkog duha, samo su ga brojnost populacije i površina koju zauzima, naveli da o sebi misli kao o velegradu.

Pre, međutim, nego što zađemo u sitna filozofska crevca, podsetiću cenjeni publikum da sam u svojim pisanijama još vaktile govorio da bi Srbija, da je pameti, trebalo da bude zemlja palanki, dobro povezan sistem uređenih varošica od, da kažemo, 20-25 hiljada ljudi, sa nekoliko regionalnih centara od po stopedesetak hiljada žitelja i prestonicom od maksimum 700.000 duša. To bi – uzimajući u obzir našu brojnost i naše mogućnosti – bilo takozvano optimalno (i odlično) rešenje, ali ono je zahvaljujući velikosrpskoj megalomaniji i površnosti, odbačeno kao defetističko, pa smo na kraju dobili Beograd od dva miliona stanovnika – u koji su se, uzgred, slegli svi velikosrbi sveta – i Sirijsku pustinju koja – gledano ka jugu – počinje odmah iza Lipovačke šume.

Ima tu još jedna čudna stvar. Kada se dokopaju prestonice, beogradski velikosrbi počnu da ispoljavaju prezir prema palankama iz unutrašnjosti Srbije, što je u popriličnoj opreci sa njihovom plamtećom ljubavlju za palanke iz prekodrinskih i prekosavskih (umal ne napisah i prekomorskih) „srpskih zemalja“. Rečeno sam iskusio na svojoj koži. Na stranu komentatori, to im je u opisu radnog mesta, ali retko koji takozvani nacionalni intelektualac – od koga bi čovek očekivao da i poslednje srpsko selo pazi kao malo vode na dlanu – propusti da moje argumente, stavove, lupetanja, svejedno, obesnaži podsećanjem na činjenicu da sam se rodio u Bajinoj Bašti. Ja ih, naravno, gledam kao budale, a neke od njih Bin Ćirjaka, na primer, povremeno nabijem na (figurativni) Crven Ban, uz savet da izvadi struk praziluka iz guzice, ali većina se žitelja malih varoši navata na to bućkalo i u sanjarenju o dalekim „srpskim zemljama“ i o (mogućem) preseljenju u Beograd, propusti da pokosi, počisti, okreči, ukloni šut i mrtve automačke oko svojih staništa, pa na kraju dobijemo sliku, koju Politika ponosno objavi. Kao ilustraciju sopstvenog palanaštva.

Rezultat takvog, vekovima vladajućeg palanačkog razmišljanja, preobučenog u velikosrpsku uniformu i pseudovelegradsko ruho, nije bio sanjano proširenje, nego drastično smanjenje teritorije Srbije. Ne mislim tu samo na neosvajanje prekodrinskih/ prekosavskih teritorija i na kosovsku secesiju, nego na ogromne, opustele teritoriju „uže“ Srbije i Vojvodine. To što se te oblasti „na papiru“ nalaze pod suverenitetom Srbije, ako na njima nema ljudi, ne znači apsolutno ništa. Prekardaših. Sledi nastavak.