Buđenje sile!

Ivana Karla, jednog od boljih poznavalaca Star Wars u ovoj zemlji, stigao sam da pitam da li je i on „zbunjen“ (jer nije bilo lako prevaliti preko usana da je film loš, ili još gore da je veliki promašaj), a on mi je odgovorio da je „uhvaćen duh prve trilogije“. To mi je zvučalo kao tešenje i njega i mene. Jer, malo je falilo da ovo bude rimejk Epizode 4. Isuviše ziheraški scenario.

Mučan osećaj nije me napustio ni u dva po ponoći, kad sam probao da se opustim sa par piva. Ujutro je bilo nešto lakše, ali samo malo manje konfuzno. Malo manje mučno. Tumaram po forumima. Šta li kažu u Americi? Tamo piše da je „Džej Džej rasturio!“, da je „Džej Džej pogodio!“ I to me još više zbunjuje. Šta je, bre, pogodio? Pa, pogodio je to da nam je na momenat redukovao eskapizam ovog serijala, zbog čega je i tako voljen, i vratio nas u „realnost“. U prolaznost. U ništavilo. Na momente u parodiju. Jer bez tog osećaja danas, ne bi ni mogle da budu epizode osam i devet. Da ima nade. Ovo je kao generacijsko shvatanje Sile (politike).

Verovao sam u režisera Džej Džej Abramsa zbog njegove revitalizacije Star Trek franšize, a još više sam verovao u scenaristu Lorensa Kazdana, koji je potpisao „Imperiju“, „Džedaja“, a i „Otimače izgubljenog kovčega“, ne zaboravimo. U osećaj konfuzije i prelaz iz euforije u utučenost (blagu razočaranost), uzidano je mnogo toga za ovih dva sata i kusur vremena.

Idemo redom: Sve ide jako dobro do tačke kad se pojavljuju Han Solo i Čubaka. U narednih petnaestak minuta Buđenje sile počinje nesnošljivo da liči na Čuvare galaksije, ali bez glavnog glumca Krisa Prata, ili još gore sve liči na tragičnu ekranizaciju Daglasovog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju koju je 2005. potpisao Gart Dženiks. Harison Ford bio je na samoj ivici da zaliči na parodiju samog sebe – na Arnolda Švarcenegera u poslednjem Terminatoru – Genisys. Ali, taj nesrećni deo filma brzo prolazi i Harison Ford se, kako priča odmiče, sve više diže. Do tačke koju vam naravno nećemo otkriti jer bi u suprotnom to bilo jako bedno od nas. Verovatno će ta „tačka“ biti kontroverzna bar kao prelazak Anakina na tamnu stranu, a zašta je Džordž Lukas primio mnogo loših kritika.

Keri Fišer (nekad princeza Lea, danas general Otpora), briljantna je od početka do kraja, a interakcija nje i Hana je emotivna armatura filma. Mučna i otrežnjujuća.

Da prosto ne poverujete; zar je ovo epilog one žurke sa Evoksima nakon uništenja druge Zvezde smrti u lomači iznad šumovitog meseca Endora? Sve se opet svelo na neku pobunjeničku bazu koja kao da je opet na Javinu kao u „Novoj nadi“. Planeta, koja je i moćno oružje Prvog reda (naslednika Imperije) kao da je na planeti Hot iz „Imperije“, ali to sve moramo da nagađamo. Jer sve počinje kao da je peščana Tatuina, a opet nije.

Jedan od promašenih likova je izvesni pilot Otpora koji liči na fudbalera Del Pjera. Lea i Solo imaju sina. Ali, on kao da je izašao iz „Hari Potera“. Tačnije iz reda Slytherin škole magije Hogvorst. Mada, to ne izgleda tako loše. Dvoboj svetlećim mačevima između njega i glavne cure Rej (fantastična Dejzi Ridli), neodoljivo podseća na snežni japanski dvoboj u Tarantinovom Kill Bill Vol.1. Dijalozi Fin i Rej (Fin je onaj crni stormtruper iz trejlera) mnogo su suvisliji od dijaloga Anakina i Padme. Generalno su dijalozi dobri. Uspeliji deo filma je i način na koji silu otkrivaju glavni rivali nove trilogije. „Milenijumski soko“ je takav da bi mogao da ide na „Festival igre“ Aje Jung. To su simfonične akrobacije.

Film je krcat posvetama i omažima. Samoj Star Wars mitologiji uglavnom. Nekad je to simpa, a nekad frustrirajuće. Osećaju se i Star Trek iskoraci na momente. Mark Hamil kao Luk Skajvoker je monumentalan. Na koji način, morate pogledati. Da dobije oskara za ovo (toliko toga da stane u tako malo), bilo bi zasluženo. To se valjda zove ekspresivnost.

Novi droid se zove BB-8 i već je uspeo da dostigne slavu R2-D2 i C-3PO.

Nova trilogija ide u Star Wars budućnost. Ona je već bila skicirana u univerzumu LucasArtsa. Na primer u kompjuterskoj igrici (ili bolje reći igri nad igrama) Jedi Outcast: Han Solo i princeza Lea imaju troje dece, Luk Skajvoker je glavni učitelj za džedaje na Javinu 4 (solarni sistem u čijoj blizini je uništena prva Zvezda smrti), a admiral Akbar koji je predvodio napad pobunjeničke alijanse iznad Endora otišao je u zasluženu penziju. Imperijalne snage izgledaju kao četnici Draže Mihailovića posle Zelengore, ili ustaše kod Blajburga. Njihovi ostaci na spoljnom prstenu galaksije, okupljeni oko reakcionarne organizacije Remnant, izazivaju sporadične čarke i maštaju o vaspostavljanju nove imperije. Nova Republika je povratila u svoje okrilje nekadašnje separatističke sisteme zavodeći pravdu, red i demokratiju u galaksiji. Sve dok jedan od poslednjih tamnih vitezova sa imenom kao da je francuski fudbaler, izvesni Desan, ne smisli mračni reakcionarni plan za revitalizaciju carstva terora.

U „Buđenju sile“ nema kloniranja imperatora Palpatina (Sit lord Dart Sidius), ali nam Abrams i Kazdan ne nagoveštavaju da li je novi misteriozni glavni negativac Sit ili ne. Danas, kad svaki bolji Panasonikov usisivač izgleda maltene kao umiljato-prgavi robot R2-D2, Ratovi zvezda možda više i nisu baš „kadilak“ za druge serijale, kako se nekad govorilo, ali su izgleda i dalje na tronu. U međuvremenu se svašta dogodilo na filmu i u tehnologiji i to se ne može osporiti. Dakle, ne mogu se više očekivati metafore kao ona Ronalda Regana o „Ratovima zvezda“- dizanju lestvice u trci u naoružanju koja je ubrzala debakl Sovjetskog Saveza, ali je propuštena šansa da se peščane planete povežu u aluzijama sa levantskom dramom.

Daleka galaksija, daleko doba. U romanu prema kojem je snimljen prvi film iz serijala (hronološki četvrti), Džordž Lukas je napisao da je stara Republika predstavljala Republiku utonulu u legendu koja se više nije mogla odmeriti ni prostranstvom ni vremenom. Nije bilo potrebe razmišljati o tome gde se nalazila ili kad je nastala; bilo je dovoljno reći Republika. „Jednom davno, pod mudrom upravom Senata i pod zaštitom Vitezova reda Džedi, Republika je rasla i napredovala. Ali, kao što se često dešava kad bogatstvo i moć pređu granice zadivljujućeg i izrastu do zastrašujućeg, javiše se oni čija pohlepa nije imala više čime da se meri“, ugravirao je Lukas u prologu najvećeg filmskog mita 20. veka.

Njegov lament nad Republikom bio je naročito indikativan u vreme Napada Klonova (epizoda 2), a sa Osvetom Sita (epizoda 3), to je bila zastrašujuća politička paradigma, naročito aktuelna nakon 11. septembra. Mutiranja Republike (demokratije) u Carstvo (imperiju) i hobsovskog Levijatana, dugotrajan je i naoko neprimetan proces. Demagoški lako kamufliran.

I sam Lukas koji je odrastao u San Francisku šezdesetih godina priznaje da je sklon liberalnoj strani politike. „Sve demokratije postaju diktature, ali (obratite sad pažnju!) ne državnim udarom. Ljudi daju svoju demokratiju diktatoru, bio to Julije Cezar, Napoleon ili Adolf Hitler. Na kraju, narod prihvata tu ideju.“ Jedna od težišnih dilema koja je okupirala Lukasa bila je koja to „sila“ gura ljude i institucije pod skute Palpatina sa hiljadu maski. Džordž Lukas kaže da osnovne Star Wars teze potiču iz mitoloških obrazaca koji se uvek delom iznova ponavljaju, a da politički aspekt sage ima osnovu u istorijskim događajima poput Cezarovog zauzimanja rimskog Senata ili Napoleonove uzurpacije republike u Francuskoj.

Star Wars su premijerno prikazani 25. maja 1977. The New York Times od 3. februara 1997. pisao je da su „reakcije gledalaca takve da izgleda kao da prisustvujete koncertu Brusa Springstina“. Ili, „ovo je kamen-međaš popularne kulture“ (USA Today), „ovo je kao božićno slavlje“ (The Hollywood Reporter).

Uz Herbertovu Dinu (Peščanu planetu Arakis) i Tolkinovu povest Srednje Zemlje, Lukas je stvorio najprecizniji alternativni univerzum. Dobro, možda za cepidlake njegova galaktička prestonica Koruskant suviše liči na Besonov Peti element, kao što na Arakisu žive drevni crvi čija su govna u stvari začin „melanž“ koji služi za „prelamanje svemira“, tako da je i gospodar Tatuine Džaba Hat jedan crv. Istina, manje mirotočiv. To što Enterprajz iz Star Treka u odnosu na imperijalne Star Wars razarače izgleda kao limenka „pils“ piva u „orbiti“ oko lustera (do Džej Džeja) dovoljno govori o reljefnoj monumentalnosti kojoj se donekle samo približio Verhufen u svojim Zvezdanim trupama.

Trenutak kad gigantski zvezdani razarač Imperije ulazi u kadar jureći pobunjeničku (koreliansku) krstaricu uz lasersku paljbu, u monumentalnom svemirskom pejzažu pustinjske planete Tatuine (epizoda 4), sa njena dva sunca, čitaoci magazina SFX izabrali su za naj-efekat svih vremena. Time je reditelj Džordž Lukas indirektno proglašen rodonačelnikom nove epohe specijalnih efekata. Uostalom, Stenli Kjubrik je nakon Odiseje u svemiru izjavio da film koji bude imao ambicija da nadmaši u „autentičnosti“ njegovo remek-delo mora biti sniman „na licu mesta“ – u svemiru. Lukas ga je sa svojim delom demantovao. U današnjoj digitalnoj eri, apsurdno je govoriti o „uverljivosti“ na taj način.

Najrigorozniji fanovi smatraju da je kriza i izvesna banalizacija serijala započela kad se pojavio prvi čupavi Evoks (mali inteligentni medvedić) na mesecu Endoru, a da je kulminacija krize, pa i kompromitacija mita, bila pojavljivanje Džar Džar Binksa u Fantomskoj pretnji koji je ekspresno izazvao alergijske reakcije fanova, kao što je s druge strane Dart Mol (jedan od Sita) postao ikona.

U „Buđenju sile“ nisam primetio da će neko navući takav odijum. Film odiše političkom zlokobnošću, pretnjom totalitarizmom, i saznanjem koliko su krhka sva uljuljkivanja u „krajevima istorije“, bilo da se radi o pobedi nad fašizmom, o pobedi liberalizma nad komunizmom ili o pobedi Alijanse nad Imperijom, i uništenjem Darta Vejdera. Njegovu masku videli ste već u trejleru „Buđenja sile“.

Pored daleke budućnosti i pokušaja restauracije Imperije, igrice iz LucasArts manufakture mogu vas vratiti i u mitsku prošlost, ionako „davnog vremena daleke Galaksije“. Star Wars Knights of the Old Republic II – Sith Lords nudi priču, potragu za ličnom istorijom, koja se odvija hiljadama godina pre dešavanja opisanih u filmovima, tačnije (ako vam nešto znači), „par godina posle Mandalorijanskih ratova“. Zadatak je, naravno, sprečavanje ponovnog uzdizanja Sita koji se ciklično smenjuju na tronu sa Džedajima, u milenijumskoj temporalnosti „daleke galaksije“.

U Vanity Fair posvećenom dolasku Epizode 3, Lukas u razgovoru sa svojim montažerom Džošom Vindolfom govorio o epskom serijalu. O nekoj vrsti SF antičke drame. Vindolf je pročitao mnoge biografije o Lukasu, a posebno onu „Heroj sa hiljadu lica“ koju je objavio Džozef Kempbel i koji ima mišljenje da Vejder nije samo čudovište već naprotiv – tužan čovek koji je napravio savez sa đavolom i izgubio. „Čak i u prvom filmu – Nova nada – dok Vejder muči tipa koji ga je ismejavao, neko drugi (lord Tarkin) mu naređuje da se obuzda. Uvek postoji neko ko Vejderu daje naređenja. Tako je i danas, „sa onim koji će završiti ono što je Vejder započeo“. Inače, u Epizodi 7- imamo i posvetu lordu Tarkinu.

Uprkos svim tehnološkim senzacijama, u Ratovima zvezda i dalje leži jak osećaj ikoničkog pripovedanja. S time počinje i nova trilogija.

Moja rang lista: Prva je „Imperija uzvraća udarac“ (pogledao sam je oko 150 puta i nakon toga prestao da brojim). Druga je „Osveta Sita“ (pogledao sam je 70 puta i nakon toga prestao da brojim). „Buđenje sile“ sigurno nikad neće biti bolje od ova dva filma. Dakle, blago sam razočaran, ali prilično potresen.

Džej Džej, zamalo da budeš Džar Džar. Inače, meni jako simpatičan.