E, braćo pisci, džaba smo krečili. Tolike godine mrčimo artiju, a Kusta nas pokosi prvom knjigom, satera nas u mišju rupu, pokaza nam šta je tiraž, jednom rečju – održa nam lekciju. Doduše, uz malu pomoć Manje Vukotića, koji se nekako uvek nađe pri ruci velikanima pisane reči. E, dobro. Oko Kustine se knjige čaršija još jednom podelila na prvu i drugu Srbiju. Jedni – među njima Manjo i „biblijska ličnost“ – smatraju da je Kustin uradak čudo neviđeno, ne štede se tu komplimenti, a i kako bi se štedeli kad je lično Čitluk sahibija blagoizvoleo prisustvovati puštanju Kustine knjige u pogon.
Ima tu jedna ekipa koja smatra da Kusturicu treba streljati. Ja, međutim, ne mislim tako. Jer da mislim – ne bi se Emir nanosio glave. Jeba ga đavo pa se naseli u moj vilajet. Mećavnik – to je jako blizu Bajine Bašte, a zna se da sam ja tamo Čitluk sahibija. Zašto li sam tako politički korektan? Otkuda mi takva tolerancija? Zašto se zameram Biljani Srbljanović? Evo ga odgovor: Emir Kusturica je autor filma „Sećaš li se Doli Bel“. Neki se ni Doli Bela ne sećaju. Što reko Ratko Adamović – ili to beše Arsen Dedić – zaborav briše sve. Ama, nije dobro sve zaboraviti. To se zove Alchajmer.
Samo meni znanim putevima, a da Manjo ne likuje videći me gde kupujem njegovo izdanje, dokopah se Kustine knjige i počeh da čitam. Bez ideoloških predrasuda. Pa, kakav mi je prvi utisak? Sad ću da vam kažem: nije da je Emir nepismen, daleko bilo, ali sve nešto mislim da bi bilo bolje i za njega i za cenjeni publikum da se Kusta mašio za kameru i napravio neku novu Doli Bel. Sve se može kad se hoće. A rečeni čovek zna i zanat. Što je – u rečenom poslu – jako bitna stvar.
Šta nam to, kolege pisci, pripoveda Kusturica Emir? Kaže čovek da je straćio petnaest godina na pisanje neproverene glasine. Ja, sa zanatske strane posmatrano, smatram da za ono štivo toliko godina nije bilo potrebno. Evo šta cenim – najviše šest meseci polupredanog rada, pod budnim okom „biblijske ličnosti“ koja je – kako ispade – ključna ličnost. Može biti da grešim, ali kad god se pomene Kustina knjiga, eto ti ga „Jovan Zlatousti“. Plus spisak uglednih zvanica. Na čelu sa Jovanovom ćerkom koja nikako – a posebno u zadnje vreme – ne zna da li je prvo ili drugo Srpkinja. Jeste malo zeznuto, sindrom oca je u pitanju, o tome se i u Kustinoj knjizi priča, ama ljudi – u pamet se – svi mi imamo oca. Da je drugačije – ne bismo mi ovo pričuckali. E sad, o ocu pričaju i Bruno Šulc i David Albahari – da pomenem neke – ama nekako je ta priča umetnički održiva. Kao što je to i Doli Bel, za sva vremena. Emir’s story is not. Zašto? Sve nekako imam utisak da laže. Pita ga – bajagi – majka Senka „čiji si ti čovek?“ A sin joj odgovara… Ne nađoh odgovor u knjizi. Meljite usta da niste pusta. Eto, to je moj utisak. A majci, ko svakoj majci – svaka čast. Takvo je vreme došlo, gori smo uvek od roditelja. Celo me ovo pisanije vrati u osamdesete prošlog veka, u jedan autobus koji grabi ka Boru, put festivala „Zlatni grumen“. Bulatović, kakav je bio, rahmetulahi alejhi, ide po busu i provocira. Pita znamenitog crnogorskog pesnika: „Je li R, je l’ bi ti lizao P.“ A R poskoči kao guja ljuta. Vidi Bulatović da je đavo odneo šalu, pa se u momentu snađe. „Ne bi ti to R zbog vladike Rada.“ I tu nekako leže stvar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
