Interesuje li vas možda zašto sam juče u dibidus nenarodnom maniru izjavio da masa Dodikovih kontramitingaša zaslužuje upravo Mila, a možda i nekog goreg? Iz istog razloga iz kojeg nikada nisam saosećao sa „žrtvama“ šibicara i „žrtvama“ berzanskih mešetara.
Hteli ste šibicarenjem i mešteranjem da bez motike zaradite pare – izgefelit – ali onda nemojte kukati kad vas šibicari opelješe. Hteli ste Dodika – ili već nekog sličnog – eto vam ga nâ, što reko „naš narod“, koji tu uzrečicu obično proprati savijanjem ruke u laktu. To je inače, ako počem niste znali, mera.
A šta reći ovima koji nisu hteli Dodika ili Vučića – ili su prvo hteli, pa se posle presaludmili? Evo šta: organizujte se pa izglasajte nekog drugog – ili ovog smenite kako znate i umete – ali imajte na umu da u šibicarenju, berzanskom mešterenju i srpskoj politici važi gvozdeno pravilo da šibicar, mešetar i srpski političar uvek dobijaju, a da svi ostali – bez obzira na rasnu, versku, polnu i političku pripadnost – gube. Na kraju izgubi i srpski političar, ali to je već druga priča.
Idemo daje. Kada se jedan šibicar – bio zbog starosti, bilo zbog odlaska u KP Dom Zenica – povuče sa Zelenog Venca, na njegovo mesto ne dolaze devojke iz Vojske spasa, nego novi šibicar, kao što mešetara sa Vol Strita – kad mu financi, kurve i kokain smrse konce – ne zameni Aleksis Cipras nego drugi mešetar i kao što bi, u slučaju da srpski narod za vožda izabere Mahatmu Gandija, čestiti Mahatma posle nekoliko meseci postao tipičan srpski političar, što će reći – plemenski šaman koji po vazdan kenja o identitetu, integritetu, srpstvu, istoriji, Kosovu ravnom i izdajnicima.
Opsetimo se da je i Dodik Mile, vaktile, pre nego što se odao šamanizmu, bio „mlada demokratska snaga“, uzdanica, „novo lice“ i pročaja. A evo ga sad – doveo na kontramiting sina Ratka Mladića. A mitingaši, takozvana alternativa, šta su oni uradili? Doveli na miting ćerku Radovana Karadžića. Tuk na luk. Nemam, naravno, ništa ni protiv sina ni protiv ćerke, a još manje protiv slobode njihovog kretanja i političkog angažovanja, ali stavite prst na čelo, pa malo razmislite kakva je budućnost društva u kome „sin ovoga“ – ma ko „ovaj“ bio – ili „ćerka onoga“ – takođe ma čija – simbolički determiniše politike. Ima li to igde? Kako da nema? Kod Iljfa i Petrova, na primer. Setite se onih desetina i desetina lažnih sinova poručnika Šmita koji su krstarili SSSR-om i životarili na poručnikov račun. Ima takvih i kod nas, samo se predstavljaju kao „sinovi srpskog naroda“ i nije da baš životare. A šta da očekuje narod, u datom slučaju srpski, koji izdržava (i obožava) sinove poručnika Šmita samo zato da bi ga svaki dan podsetili da je srpski narod a ne, daleko bilo, neki drugi? Velikog Kelnera. Eto šta!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
